четвртак, 26. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Више од „параде“

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 01. октобар 2013.

Мислим да је власт исправно поступила забранивши (и) овогодишњу геј-параду, као и пратеће протестне манифестације организоване поводом ње. Сумњам да ће се ико од њих због ове похвале обрадовати. Скептичан сам према мотивима и према образложењу. Огорчен сам због атмосфере и вештачки изазване психозе ванредног стања која је данима произвођена и у други план гурала све друге, стварније проблеме и реалније бриге. Али одлука је у основи исправна – чак и ако је донета из погрешних разлога и са погрешним оправдањем.

Ако је неко још увек имао дилему око тога да у позадини приче о „Паради поноса“ стоји политика и притисак појединих утицајних европских и геј-лобистичких кругова, више нема права на илузију. (Мада, поштено говорећи, није то имао већ годинама.) Довољно је само да баци поглед на претеће коментаре организатора и њихових гостију након отказивања „прајда“ (иако су се, а то готово нико не помиње, читаву недељу дана у Београду мирно и уз максималну медијску пажњу и наклоност одвијали програми „прајд-фестивала“). И Горан Милетић и Јелко Кацин и шведска министарка за европске послове у својим првим изјавама нису рекли како ће забрана „параде поноса“, рецимо, отежати положај припадника ЛБГТ популације у Србији (као што, уосталом, и неће), него су сво троје злурадо истакли како ће та забрана бити „наведена у извештају о напретку Србије у евро-интеграцијама“ и да ће угрозити приближавање Србије ЕУ.

И то је суштина политичко-психолошког чвора који се у Србији већ годинама око геј-параде плете. Наиме, и код заговорника и код противника „прајда“, он се доживљава као нешто много више од манифестације права на видљивост и равноправност локалне хомосексуалне популације. За горљиве заступнике, то је нека врста симболичког тријумфа над „Србијом прошлости“ и, као што пре пар година рече један истакнути геј активиста, акт победничког „забијања копља“ и „обележавања територије“ у срцу наци(онали)стичког Београда. А за огорчене противнике „прајда“ то је, заправо, нешто врло слично, само гледано са друге стране – симбол националног пораза и културне окупације, односно, довршетак процеса свеопште девастације, који је почео распадом земље, НАТО бомбардовањем, пљачком државне имовине и проглашењем независности Косова.

Наравно да овдашњи хомосексуалци нимало нису криви – или барем не кривљи од остатка популације – за ово национално и државно пропадање. Али су, свесно или несвесно, дозволили појединим ЛБГТ активистима да борба за њихова права буде инструментализована од стране неких који не желе добро овој земљи и њеним житељима, без обзира на њихова сексуална и политичка опредељења.

Зато ствар са „парадом“ у Београду иде теже и изгледа драматичније него, на пример, у другим деловима бивше СФРЈ – попут Загреба или Подгорице. Јер тамо се ради само о стандардној инерцији и одијуму једног дела конзервативне јавности (неки десничарски кругови, црква и навијачи) према „педерима“ , док се, из горенаведених разлога, та ствар у Србији помало доживљава као питање живота и смрти, или, пак, врхунац националног понижења, које са ЛГБТ популацијом има мало или нимало везе, и које онда у отпору Паради ангажује чак и оне који са хомосексуалцима, њиховим правима и манифестацијама, у принципу, немају никакав проблем.

Према нашем истраживању од пре годину дана, а и неколико узастопних година пре тога, одржавању Параде поноса“ у Београду категорички се противи готово осамдесет одсто пунолетних грађана Србије, што је знатно већи проценат консензуса чак и у поређењу са оним који постоји по питању противљења независном Косову, уласку у НАТО или пресудама Хашком трибунала. Другим речима, отпор „геј-паради“ и ономе што она у овом тренутку симболизује у пораженој и пониженој Србији једна је од неколико тачака „националног консензуса“ – ма колико то деловало чудно и ма колико да би било боље да и неке друге теме теме могу барем упола толико да мотивишу и хомогенизују јавно мњење.

И зато су фундаментално погрешне „утешне“ поруке како, тобоже, „то нигде није било глатко“ и како ће, с временом, све лећи на своје место. Неће. Јер се ту, уосталом, и не ради примарно о људским правима и заштити једне угрожене мањинске групе (коју штите и важећи закони и све већи степен толеранције – или бар опште равнодушности – према различитим животним стиловима), већ о (не)намерној провокацији национално и социјално фрустриране већине од стране неколицине ЛГБТ активиста. И зато само наизглед парадоксалан налаз да се толеранција према хомосексуалцима у српском друштву постепено повећава, док се степен отпора према геј-паради реално не смањује.  

У сваком случају, овај политички и културолошки бој ће се наставити и у наредним годинама. Али без имало претеривања може се рећи да су, у овом тренутку, оваквим исходом скоро сви били задовољни.

Власт је избегла белај на улицама Београда, плус су, по релативно ниску цену, мало поправили свој нарушени имиџ у једном делу пaтриотског бирачког тела. По принципу, „јесте да малчице попуштамо око Косова, али смо, као што видите, и даље чврсти око Параде“. Уосталом, Митровица и Звечан су далеко и, уз мало среће и много медијске блокаде и медијског спиновања, већинска Србија неће ни знати какву тужну и нечасну улогу српске власти већ месецима играју на северу Косова. Насупрот томе, геј-парада и улице Београда су увек у средишту медијске пажње и ту се лако могу изгубити или стећи проценти који живот и власт значе.

С друге стране, организатори „Параде“ су добили прилику да и следећих годину дана ламентирају над српским „примитивизмом и нетолеранцијом“. А плус су оном ванредном и “спонтано организованом“ ноћном шетњом у пратњи полиције „спасли образ“ и оправдали своје овогодишње донације, те положили камен темељац за наредне грантове (јер је, ето, „у Србији отпор веома јак, па су потребни додатни напори“). 

С треће стране, патриотске организације су добиле илузију да су снажније и утицајније него што реално јесу (плус се још једном у пракси показало да када релативно организовано и заједнички наступају имају могућност да забрину носиоце политичке моћи). А сви заједно смо још десетак дана живели у забораву правих и озбиљних проблема и тема које нас чекају ове јесени и зиме. Том истом циљу је, уосталом, претходних месеци служила бесконачна прича о реконструкцији владе. А у наредном периоду ће, верујем, простор који су до јуче заузимале реконструкција и парада испунити тема ванредних избора. И тако у круг. До нове параде – или до „прекида филма“.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер