Вучићев нови патриотизам или магаре у блату

 Морам рећи да се искрено чудим чему се то наши политички „чимбеници“ толико чуде у вези са нацртом преговарачке платформе ЕУ за поглавље 35 у преговорима са Србијом. Наводно –  јер за сада нико Платформу неће у целини да објави, већ се у јавност пушта дозирано и на кашичицу, што  такође доста говори већ само по себи – од Србије се тражи да практично прихвати косовску независност, да преговоре у Бриселу више не воде „Београд“ и „Приштина“ већ Србија и Косово, да се постојећи „административни прелази“ претворе у граничне, да универзитет у Северној Митровици уђе у школски систем Косова, као и да здравство, енергетика и јавна предузећа функционишу по законима Косова.

Много тога се може и мора замерити бриселској и уопште западној политици према Србима и Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни и мистериозни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије по том питању. Напротив,  годинама уназад, од тзв. „добро обавештених извора“ до највиших државних функционера, британског премијера, француског председника и немачке канцеларке, као и читавог низа високих дипломата, министара и амбасадора, јасно и гласно је поручивано да је косовска независност „неповратна“, да Приштина у том погледу ужива њихову пуну подршку и да се од Србије очекује да заокруживање процеса те независности ни на који начин не омета.

Дакле, нема никаквог разлога за изненађење. Друга је ствар што би, повремено, понеки бриселски службеник – Штефан Филе, или неко тог ранга – ставио покоји умирујући облог у виду изјаве како „нико од Србије не тражи да призна Косово“, за шта су се онда хватали власт, провладини медији и аналитичари. И заиста, готово нико не тражи да Србија Косово формално призна (то тек понекад изјаве приштински политичари, чисто да додају мало соли на рану) већ се „само“ тражи да се Србија тој независности активно не противи, да не предузима ништа против ње и да не спречава пријем Косова у међународне организације. И то је то. Ко хоће, нек изволи – и не пренемаже се више. Ко неће, нека то јасно и јавно каже и суочи се са последицама.

„Али, ево, видите како их (га) притискају“ – већ чујем „аргументе“ дежурних  режимских квазипатриота – зар то није доказ да је Вучић ок, да је прави патриота и да зликовци зато хоће да га руше?

Наравно да није доказ. Као што није био ни онда када су – пред крај – баш жестоко притискали Тадића и озбиљно га љуљали, између осталог, и форсирањем новорођене напредњачке странке Николића и Вучића. Напросто, њихов је принцип да локалног „партнера“ исцеде до краја, а онда га тако исцеђеног одбаце и траже новог, још већег квислинга, који ће да настави тамо где еј претходник стао. Другим речима, „туци магаре док је у блату“, а када га потроше и из њега извуку све што могу онда прелазе на другог кандидата и новог „стратешког партнера“.  Е, сад, пошто је и Вучић свестан тога њиховог принципа (уосталом, добро зна како је и сам дошао на позицију на којој се налази) он периодично мало затеже, драми, јогуни се и покушава да продужи свој рок трајања. А паралелно са тим, на домаћем терену, уништава сваки заметак озбиљне опозиције, било грађанске, било патриотске – прве да не би послужила странцима за прављење алтернативе, а друге да га не би угрозила и сметала у даљим плановима и диловима са Западом.      

Зато не треба ни да нас ни чуди, а још мање заведе, актуелно режимско „патриотисање“, јуначење и ачење намењено углавном оном мање информисаном и мање образованом бирачком телу, које чини основу и темељ напредњачког рејтинга. Као што рекох, нема превише разлога за изненађење, али такође изгледа да има и све мање простора за фолирање. И то је оно што заправо највише смета и подиже температуру у владајућој елити. Не то што им траже – јер знају и они врло добро да Запад то тражи, знали су и у лето 20112. када су се борили за дозволу да формирају владу – већ што им се оставља све мање простора за прикривање да су они спремни да им то што се тражи испоруче уз нешто пренемагања и галаме за унутрашњу политичку употребу.

Истини за вољу, мора се рећи да није то фолирање почело са актуелном влашћу. Али није ни прекинуто као што је обећавано, већ је, штавише, у ту игру скривалице укључен и један број до тада, наизглед, патриотских и према владајућој косовској политици критичких медија и појединаца. И то је, бар са становишта твораца пројекта независног Косова био готово генијалан потез. Јер једно је када – нарочито – оном про-радикалском бирачком телу то да „треба прихватити реалност на терену“ говоре Чеда Јовановић, Соња Лихт и Соња Бисерко, а друго када то исто, или нешто слично, каже неки, такорећи, „косовски јунак“ попут Дрецуна, или „осведочене патриоте“ попут Вулина и плејаде најближих Шешељевих и Милошевићевих сарадника.

И не помаже ту благоглагољивост Марка Ђурића, опортунизам интелектуалне елите, као ни правна еквилибристика једног броја судија уставног суда. Када некоме дате, то јест, прихватите да добије међународни телефонски број, када му признате дипломе и документа, када пристанете да са севера КиМ повучете своје безбедносне и правосудне органе, када брутално натерате своје сународнике да изађу на локалне и парламентарне изборе које расписују органи „Републике Косово“, када вам се борба за „српско Косово“ сведе на јефтину мантру и селотејп траку (стикер) прелепљену преко косовских државних симбола на изјавама којима су  одборници и посланици листе „Српска“ прихватали своје мандате – па шта онда има да се љутите на било кога и шта да очекујете од Вашингтона, Брисела, Буркине Фасо и Вануатуа?

Кад једном потпишете споразум са делом своје територије као са равноправним политичким субјектом и кад се тим споразумом обавежете да га „нећете ометати на путу евроинтеграција“ – као што стоји у Бриселском споразуму – чему се надате и зашто се чудите када и други почну да га третирају као самосталну државу? Кад се без реалне и преке потребе одрекнете лојалног и компактног дела тог дела територије и против воље ваших сународника који тамо живе насилно га гурнете у наручје сепаратистима, одакле вам право и образ да сада ламентирате како – замислите, ко би рекао и ко би се томе надао?! – Брисел и Приштина нарушавају принцип „статусне неутралности“ бриселских преговора и договора? (Као да су они икада били статусно неутрални, чак и онда када су преговарали Борко Стефановић и Едита Тахири, а поготово од онда када су, глупошћу нове власти, дигнути на ниво шефова владе – Дачића и Тачија, односно Вучића и Мустафе.)

У суштини, актуелна СНС власт, на челу са Вучићем, неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит“ (који се смањује), „гледајте у дефицит“, „не дам Косово“, „не дам Газиводе“ , док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

И тако збуњени српски гласач гледа у дефицит, гледа у „Парове“, „Фарму“, макете Београда на води, борбу против корупције и остале ријалитије које му власт непрестано приређује и не обраћа пажњу на отпуштања, ликвидације, „солидарне порезе“, Бриселске споразуме, граничне прелазе на Јарињу, Косово у Међународном олимпијском комитету и  Унеску, продају Телекома, повећање дуга, смањење плата и пензија.

Но, као и свака илузија, ни ово не може дуго, а поготово не вечно да траје, без обзира колико илузиониста био вешт. Зато се Вучићу и жури на изборе не би ли, док магија још како-тако траје, обезбедио још један четворогодишњи мандат и поново на нулу ресетовао политички часовник. Па онда опет „неизвесност“ око формирања владе, па опет нових „сто дана поштеде“ и тако у круг, све до последњег круга.