Очигледно да је Београд 2008. раскрсница у политици Србије. Александар Павић је лепо приметио да онај ко искрено хоће национално помирење данас, има прилику да га покаже на примеру Београда.

У изборној ноћи, међутим, као да се пред нама појавио неко други. Као да је уместо Тадића пред новинаре изашао Чедомир Јовановић.

Паметни људи у СРС, ДСС и СПС јасно виде да, ако желе да направе заједничку владу, потребне су им две победе. Једна на изборима, а друга након њих. Ова друга није ништа мање важна од прве. Она ће значити придобијање бар дела елите за своју политику. 

И који је модел уплива имао више успеха? Модел „штапа”, или модел „шаргарепе”? Наравно, овај други. То не значи да је само то одлучило изборе. Али, искуство је показало да овдашњи бирачи боље реагују на позитивне поруке, него на негативне.

Просечни бирач ће о сумњама за корупцију сазнати једино ако иза различитих фракција политичке елите стоје различите фракције економске елите. Тек онда ће свака фракција користити своје медије за међусобне нападе. Међутим, у временима када влада примирје, успоставља се прави картел, политички, економски и медијски.