„Геј права“ као империјална батина

Пре две године, у тексту „`Геј права` као средство спољног притиска“(Геополитика, септембар 2011), описао сам начин на који америчка администрација користи тзв. геј права као инструмент дисциплиновања Србије, али и неких других мањих земаља Европе, Азије и Африке.

У међувремену, „геј права“ су постала главна батина у пропагандном нападу САД на Русију. Да би казнио Москву због давања азила Сноудену, Вашингтон је покренуо кампању о „угрожености ЛГБТ спортиста“ на Олимпијади у Сочију (2014). Наводно, руски закон о забрани хомосексуалне пропаганде међу децом – који западни медији упорно зову „антигеј законом“ – може довести до хапшења и „дискриминације“ спортиста ЛГБТ оријентације.

Руски званичници су ове тврдње одлучно одбили. Тако је, 2. августа, председник Одбора руске Думе за физичку културу, спорт и омладину Игор Анаских, изјавио да Закон којим се у Русији забрањује хомосексуална пропаганда међу децом неће бити примењиван на госте, нити на учеснике летњих Олимпијских игара у Сочију.

Међутим, то није зауставило пропагандну лавину. Тако је, 9. августа, уприличен протест „ЛГБТ активиста“ испред резиденције руског амбасадора у УН, на којем је захтевано да се „укину руски антигеј закони“ који, наводно, доводе до „убијања и хапшења геј особа у Русији“ само зато што су хомосексуалци. Истог дана је председник САД Барак Обама изјавио: „Нико није више од мене увређен новим законом Русије који је намењен обрачуну с активистима за права хомосексуалаца и лезбијки. Једва чекам да неки од америчких геј спортиста донесу златну, сребрну или бронзану медаљу из Сочија!“.

А претходно је амерички председник, гостујући 7. августа на ТВ, повезао отказивање своје посете Москви не само са давањем азила Сноудену, већ и са наводним репресивним мерама против хомосексуалаца. „Немам стрпљења за земље које покушавају да третирају гејеве или транссексуалце на начин да буду заплашени или повређени", рекао је Обама, у оквиру своје критике Русије.

Лицемерност овакве спољнополитичке пропаганде САД може се лако уочити чим се сетимо случаја најважнијег америчког савезника на Блиском истоку, Саудијске Арабије. Тамо, наравно, не постоји посебан закон о забрани хомосексуалне пропаганде међу децом, али само зато што су на снази законска правила о кажњавању хомосексуалних односа смрћу или доживотним затвором. Отуда категорија као што су „ЛГБТ активисти“ у Саудијској Арабији уопште не постоји, па они и не могу да се замисле како врше хомосексуалну пропаганду међу децом. Међутим, Вашингтон има најсрдачније односе са Ријадом, а Обама има врло много „стрпљења“ за ову земљу – без обзира што се у њој сваке године око стотину хомосексуалаца казни дуготрајном затворском казном, само због свог сексуалног опредељења.

Такође, међу десет земаља које примају највећу финансијску и војну помоћ од САД, у чак осам њих – у Авганистану, Ираку, Египту, Пакистану, Судану, Палестини, Етиопији и Кенији – хомосексуални односи су забрањени, и кажњавају се затвором или чак, као у Судану, смрћу. Али и за ове земље Обама показује сасвим довољно „стрпљења“, док је, некако, само Русија директна мета напада америчке проганде.

* * *

Ако у ширем контексту сагледавамо овај случај, видећемо да је Русија, заправо, стална мета стратешких пропагандних напада САД и њених ЕУ савезника не само зато што је, као моћни континентални политички ентитет, супарник атлантске Империје, већ управо због тога што својим другачијим системом вредности прети да се конституише као права, цивилизацијска контра-Империја. Иако мулиткултурна идеолошка матрица прописује толерантност према „другоме и другачијем“, Русија је у средишту сасређене пропагандне паљбе Вашингтерне баш зато што је, као традиционална земља европске културе, у вредносном смислу „исувише“ другачија. Русија се, наиме, у културно-идентитетском, па и у политичком погледу, данас може препознати као хришћанско друштво, дакле, као друштво које „супстанцијално“ стоји наспрам, већ у великој мери, дехристијанизованих друштава САД и ЕУ.

Тај хришћански идентитет руског друштва, који данас руска елита потпуно отворено истиче, подразумева један дубински другачији систем вредности од оног који доминира у атлантској, неолибералној (глобално-капиталистичкој) Империји. Основни циљ елита које доминирају у атлантској Империји је, наиме, да се људски односи меркантилизују, то јест претворе у тржишне, а да се људи и ствари комодификују, то јест претворе у робу. Да би све било на продају, људи треба да прихвате материјализам, хедонизам и егоизам као „свето тројство“ модерног „мамонитског“ друштва (САД и ЕУ).

И баш у оквиру таквог система два „покрета за људска права“ одлично раскривају унутрашњу структуру моћи, идеологије и репродукцијске експанзије атлантске Империје. Један је феминизам, а други „покрет за геј права“.

Феминизам је омиљена идеологија припадница (или кандидаткиња за припаднице) транснационалне (под)елите. Суштина феминистичке (а заправо криптокапиталистичке) идеологије је тежња ка комодификацији свих жена на планети, како би радна снага максимално појефтинила, али и како би се од свих људи направили једнако конзументско инфицирани потрошачи. Слободно се може рећи да је данас феминизам тројански коњ неолибералног капитализма и његове Империје за продор у недовољно меркантилизована, традиционалистичка друштва Источне Европе, Азије, или Африке.

Други пак друштвено сличан покрет је онај за „геј права“. Основни елементи тог покрета заправо се подударају са главним тежњама империјалног капитализма. Најпре, то је пребацивање нагласка у формирању главног колективног идентитета са социјалног (класног, радно-интересног) на индивидуално-потрошачки („стил живота“), а у оквиру тога и на „сексуални идентитет“. Што се потребе људи за слободом мање могу задовољити у области рада или политике, то ће се у јавној (културној) сфери све више пропагирати „слобода“ у обрасцима потрошње или „стила живота“ – укључив и „сексуалне слободе“ које подразумевају „слободно изражавање ЛГБТ идентитета“. У вези с тим је и настојање да се класни (економско-интересни) конфликт супституише јавним (моралним) конфликтом око „геј права“ – од конфликта око увођења „геј бракова“, до конфликта око „ЛГБТ инклузије“ у школске програме. И треће, основна вредносна матрица „геј покрета“ сасвим лепо се уклапа у идеолошке оквире владајуће глобалне капиталистичке класе, оквира који чини идолатрија сексуалности (посебно у рекламама), примат потрошачког егоизма (нарцизма), доминација тренутних и парцијалних нагнућа (поготово у потрошњи) над општим и дугорочним последицама итд. Отуда идеологија „ЛГБТ права“, заједно са феминистичком агендом, изузетно олакшава неолиберални пројекат колонизације и преобликовања темељних друштвених установа – од брака и породице, до школе и социјализације.

* * *

Оно што се са Србијом дешавало, баш по питању „ЛГБТ права“, последњих година, и за Русију може бити добар водич у разумевању начина функционисања и значаја „империјалне ЛГБТ агенде“. Геј парада у самом средишту српске престонице наметнута је као главна тачка политичког дневног реда 2009. године. Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију, објавио је да „Србија на путу ка пуноправном чланству у ЕУ, мора положити велики испит демократије, кроз стварање свих неопходних услова да један такав догађај (мисли се на геј параду – С. А) прође без провокација и инцидената". Безбедносна процена полиције била је, међутим, да се у уским улицама средишта града не може довољно добро обезбедити поворка, па је организаторима Прајда предложено да своју манифестацију одрже на Новом Београду. Организатори су то одбили и тако је геј парада отказана.

Због тога је Србија осуђена у Извештају Европске комисије (владе ЕУ) о напредовању балканских земаља (укључив и Турску) у процесу евроинтеграција – док таква тема уопште није помињана када је било речи о Албанији, „Косову“ или Турској. Под притиском Брисела и Вашингтона, зато, власти у Србији су дозволиле Прајд 2010. у средишту Београда. Скуп је лично отворио шеф делегације ЕУ за Србију Венсан Дежер, а у поворци се нашла и амбасадорка САД у Београду Мери Ворлик. Ова манифестација довела је до великих нереда, у којима су повређена 132 полицајца и 25 грађана.

И поред таквог трауматичног искуства, Вашингтон и Брисел су и наредних година наставили са притисцима да се Прајд одржи у самом центру града. Америчка амбасадорка Мери Ворлик је, симболички, за Видовдан 2011, објавила ауторски текст у „Блицу“ у коме је захтевала да се и у 2011. години у Београду уприличи „Прајд“. А Ивица Дачић, министар полиције, је јавно рекао: „Тачно је да је било позива и притисака из Брисела да се по сваку цену одржи 'Парада поноса'. Верујте да сам у први мах помислио да ме зову због Косова, кад они зову због Параде“.

Захтев Брисела и Вашингтона да се по сваку цену одржи „Прајд“ 2011, а онда и 2012, заправо је значио инсистирање на физичком сукобу полиције и демонстраната, односно на новим уличним нередима. Синдикат српске полиције се томе одлучно супротставио, објавивши саопштење у коме се запитао: „Коме је у интересу да се на улицама понове сцене од пре две године када је у сценама хаоса на београдским улицама повређено више од 130 полицајаца? (...) Колико разбијених глава, унесрећених очева, забринутих супруга и уплакане деце вреди позитиван миг некога из ЕУ?“. Стога је министар полиције, позивајући се на безбедносне разлоге, забранио одржавање Прајда 2011. и 2012. године.

Свима разумнима у Србији је данас очигледно да инсистирање дипломата САД и ЕУ на одржавању геј параде у Београду служи само као средство додатног слабљења и дестабилизације српских власти, нарочито током преговора о Косову. „Овде се, наравно, уопште не ради о геј-паради, нити се икада радило“, коментарисао је политички смисао „Прајда“ Ђорђе Вукадиновић. „Ако је икада и било неке сумње, данас се више него јасно види да је геј парада овде само инструмент, то јест, само згодно и најновије средство притиска, односно симболичног и стварног понижавања Србије. Геј-парада је батина и инструмент. Да будем још јаснији и отворенији. Ова шетња је нека врста окупаторског дефилеа“, односно „империјалне колоне са западним амбасадорима, представницима и известиоцима“.

Чак и медијски најприсутнији део ЛГБТ активиста у Србији себе види као некога ко српском друштву заправо споља намеће нови, другачији („модернији“) систем вредности. Они себе виде као некога ко Парадом „заузима читав град, јер то нама припада“ (Бобан Стојановић); ко објављује да „све цркве треба срушити" (Предраг Аздејковић); ко у оквиру „Недеље поноса“ организује провокативну изложбу фотографија (Ecce Homo) на којима се Христос приказује у штиклама, апостоли као трансвестити, а св. Јован Крститељ као геј који „крсти“ Христа – другог геја (зато је ову изложбу морало да чува 2.000 полицајаца); ко поред себе, на конференцији за штампу о положају ЛГБТ особа у Србији, ставља америчку амбасадорку и шефа канцеларије ЕУ за Србију; коме је „геј икона Србије“ естрадна певачица (Јелена Карлеуша) која каже: „Морамо да научимо да смо мали и небитни дивљаци на тлу Балкана, које ће милом или силом припитомити Америка и Европа. Е тек онда ћемо, уморни од свих ових животних лекција, схватити да морамо да будемо толерантни и према нашим суграђанима који су рођени као ЛГБТ“.

Већини посматрача у Србији је јасно да се иза спорних захтева за колективним (или специјалним) правима припадника „псеудоетничке“ ЛГБТ заједнице крије, заправо, успостављање коначног, симболичког и стварног, старатељства транснационалног политичког естаблишмента („Империје“) и над српским друштвом. Ако ове, 2013. године, након „Бриселске капитулације“ на питању Косова, буде организован „Прајд“ у Београду, то ће, бити коначни, симболички показатељ да је такво старатељство и успостављено.

* * *

Као и у случају агресије САД и ЕУ 1999. на Србију, и атлантистичка агенда „геј права“ спроведена у Србији 2009-2013. може да послужи као добра поука Русији. Али са друге стране, и оно што Русија ради у обликовању свог хришћанског идентитета, као и у заштити своје традиционалне културе – укључив и недавни закон против геј пропаганде међу децом – може да послужи као добар модел отпора, не само за Србију, већ и за остале европске земље. Зато је оно што Русија ради бранећи се од „империјалне батине геј права“ врло важно. Зато ово и јесте једна од значајнијих, симболичких битака не само за глобалну светску политку, већ и за читаву савремену цивилизацију. 

(Геополитика, 1. септембар 2013)