“Хитлери“ из нашег твитера

Када су Ану Лалић, новинарку портала Nova.rs (део N1 формације) и чланицу УО НДНВ, пустили из притвора, лист Danas је на насловној страници објавио њену фотографију на којој дотична, уздигнутих руку, на неком митингу, држи паролу „Stop fašizmu“.

На овој слици – уз коју стоји „из приватне архиве“ (дакле, дала ју је сама новинарка) – Лалићева је сва насмејана, безбрижна и очигледно срећна – као на каквој забави.

Припадам поколењу рођеном 14 година после рата, за које је фашизам био нешто страшно, мрачно – чак демонско. Све што смо о фашизму слушали од наших родитеља, а они су га живели и једва преживели, било је ужасавајуће и везано за смрт. За много смрти и за много мучења…

Антифашизам за наше нараштаје, дакле, никако није ишао уз клиберење. Поменута слика нам, заправо, још једном потврђује карактер данашњег доминантног антифа фазона. То је лажљиви, шминкерски и чисто позерски антифашизам.

Кажем лажљиви, јер да је парола „Стоп фашизму“ контекстуално имало смислена, особа која је држи имала би наспрам себе или нацистички војно-полицијски апарат, или стварне фашистичке банде наоружане шипкама, које се управо спремају да преузму државу. И свакако се не би растурала од зафрканције и керебечења. 

Али, ту долазимо до типичног идеолошког обрта. О не, рећи ће вам наша веселкаста антифа дружина – па српско друштво је пуно фашизма! Како написа Снежана Чонградин, у поменутом листу, Александар Вучић је „диктатор и заступник профашистичке странке“, а Вук Јеремић и Бошко Обрадовић су, такође, објашњено је у истом чланку, председници „заиста профашистичких партија“ и носиоци „наци-политичких идеја“.

Наши антифа манекени, уопште, проглашавају фашистом сваког ко им се имало не допада, а фашизмом сваку идеологију или политику с којом се не слажу (видети моју анализу Кишјухасових колумни). Функција такве реторичке фашизације, да подсетим, тројака је:

1. Ућуткивање: кад прогласите неког за фашисту тиме га апсолутно дисквалификујете за било каква политичка права или за учешће у јавној расправи („с хитлеровским накотом нема дијалога“); овај тотални дисквалификатив служи да се опонент тотално стигматизује и ућутка; дакле, да се усмрти у грађанско-политичком смислу;

2. Замлаћивање: када маргиналну појаву прогласите централним друштвеним и политичким проблемом, тиме ометате, одвраћате и преусмеравате пажњу критичког мишљења на другостепене или чак лажне проблеме; преко антифа манекенства, на пример, левичари се у полуколонији гурају да се првенствено боре против домаћег (дефанзивног) „национализма“ – који се увек проглашава некаквим злокобним нарастајући фашизмом (чувени Угричићев гвоздено-детерминистички низ: патриотизам – национализам – шовинизам – нацизам); с друге стране, питање борбе с (нео)колонијализмом, империјализмом и турбокапитализмом готово да се и не поставља;

3. Легитимација поретка: ако су не само власт и опозиција у некој земљи (про)фашистички, већ је (про)фашистичко и читаво друштво, онда је оправдан сваки репресивни и патерналистички однос „демократског Запада“ – тј. његових економских, политичких и војних структура, као и локалних идеолошко-политичких заступника – према тако тешком „болеснику“; аутовиктимизација неког друштва, дакле, преко (само)оптужби за фашизам, служи његовој трајној (само)маргинализацији као политичког субјекта и његовом уконачењу у положају економске, политичке и културне колоније – али и призивању сваке врсте репресије уколико колонија покуша да се еманципује.

Ова тројака функција данашњег „антифашизма“ у Србији видљива је на сваком кораку, а овде ћу, као пример, најпре навести оно што пише Милош Ћирић. Реч је о иницијалном потписнику Апела 88, што показује његов доста висок ранг у пропагандно-идеолошком апарату компрадорске интелигенције; Ћирић је, такође, један од плоднијих аутора Peščanika (једно време био је и заменик уредника Peščanikovog online магазина), чест гост Balkan Insight-а (Birn) и драги гост Danas-а, N1, Remarkera, али и левичарског Novog plamena – што не треба да чуди, јер Ћирића Blic представља као „левичара и антифашисту“. Аутор за себе такође каже и да је „активиста за људска права и сарадник Факултета за студије медија, Универзитета The New School у Њујорку, САД“. 

* * *

Ћирић нам, дакле, објашњава да је „Србија под Милошевићем у потпуности прихватила идеологију која је личила на нацизам“, јер се „геноциди и кампање етничког чишћења, мучења, брутална убиства, сви кампови (тј. концентрациони логори – С. А) — не разликују много од оних које су нацисти користили“ (!?). „Бошњаци и косовски Албанци пропатили су највише под српским нацизмом“, објашњава Ћирић, а његове корене он види у ранијем „српском расизму према несрбима у Југославији“ (?!).

И данас, тврди Ћирић, „мејнстрим медији у Србији, наше образовне институције, наша интелигенција — скоро без изузетка, одржавају гангренозну мржњу према несрбима“ (!?). Заправо, „главни постулати нацистичке политике Милошевића још увек живе у српском јавном мњењу, али не као инцидентални изливи националистичких струја, већ као званичне политике државе, али и данашње српске опозиције“ („многе опозиционе партије у данашњој Србији екстремније су од самог Вучића“).

Проблем је, по Ћирићу, у томе што, након пада Милошевића, „процес денацификације у Србији никада заиста није почео“. То Србија није могла сама да уради – јер је „већина грађана Србије деведесете провела у сагласју с режимом“, што се види из тога да су „грађани дали Милошевићу плебисцитарну подршку када год су за то добили прилику“. С друге пак стране, „ЕУ и САД нису потпомогли чишћење српског друштва од милошевићизма“, јер, „за разлику од послератне Немачке, није било окупационих снага које би могле да наметну правила и законе“.

Отуда више нема ни „пуке могућности да би Србија могла да постане денацификовано друштво“, па би макар, када је о Косову реч, „Србија требало да буде приморана да призна косовску независност“. Зато Ћирић позива „међународну заједницу да изврши притисак на Србију“, како би прихватила „Косово као унитарну, сасвим међународно признату државу“.

Читав овај Ћирићев галиматијас, као што се види, састоји се из чињеничких нетачности, чудовишних оптужби против читавог српског друштва и позива на његову окупацију, као на једино решење. Рецимо, потпуно је нетачно да је већина грађана плебисицитарно подржавала Милошевића. Он је у Србији изгубио све скупштинске изборе од 1993. године, а само захваљујући (пост)изборним манипулацијама и политичкој вештини успевао је да обезбеди парламентарну већину и образује владу (види опширније овде 145-151, 177-250).

Али, ова историјска нетачност служи томе да читаво српско друштво може да се прогласи саучесником Милошевићеве „нацистичке“ политике, те да Србију представи као трајно и непоправљиво – препусти ли се самој себи – оболелу од „расизма“, „нацизма“ и „гангренозне мржње према несрбима“. Зато је окупација, или макар неки облик трајног патернализма („Србија да буде приморана“, „да се изврши притисак“, итд) једина опција за овако оболело друштво.

Ако уз то погледамо шта Ћирић пише на свом твитер налогу, добићемо потпунију представу о идеологији једног овдашњег „антифашисте“ за линч.

Ћирићева оштрица је, не само ових дана, усмерена на „for profit организацију СПЦ“ и на „православне џихадисте“. За Ћирића је, наиме, ту реч о „СПЦ олошу који благосиља ратне злочинце, краде од народа, силује децу и током пандемије шири заразу“. Ово последње СПЦ ради „путем хушкања верника на пагански обичај лизања исте кашике, љубљења врата и других дрвених/стаклених површина“. Ћирић сматра да је „СПЦ требало забранити 90-их због подршке ратним злочинцима“, односно да је барем „требало свештенство похапсити кад су 2009, у сред сезоне грипа, дозивали људе да, с децом, данима љубе леш Гојка Стојчевића“ (и овде). 

Овај антифашиста би, такође, „СПЦ вернике што лижу једну исту кашику током пандемије, љубе врата, (љубе) једни друге, љубе стакло на иконама једни за другим и слично, све комплет изоловао у Црну Реку, а лечење кренуо лопатом“. Ћирић тврди да је „СПЦ благосиљала ратне злочине, геноцид, етничка чишћења и силовања деце“, да су „пола високог преосвешћеног свештенства из СПЦ – педофили“. За њега је кључни проблем што се „људи дрогирају тамјаном од малена у овим крајевима“, што се поштује Николај Велимировић који је „нациста“ и „чисто зло“, или пак што се следи митрополит Анфилохије који је, заправо, „colonel Risto Radović Sotona“ (и овде). Уопште, „овде је да полудиш од попова“, јер су „попови фашисти“, односно „фашисти у мантијама“, због чега се Ћирић залаже да би требало „законом забранити фашисте из СПЦ на свим меридијанима“.

Није само СПЦ за Ћирића фашистичка, „одувек је већински (део становништва – С. А) расистичка скупина у оквиру простора који зовемо Србија“, а опште је познато да су „православни нацисти ипак најгори нацисти“ (?!). „Ових дана се по српским друштвеним мрежама цитира песма M. Niemöllera, која претећи говори о тренутку када нацисти долазе по нас“, пише Ћирић у једном тексту на Peščaniku. „Како не увиђамо тај застрашујући обрт: ми смо нацисти који долазе и одводе недужне“. Ми Срби, наравно.

„Милошевић је највећи фашиста после Хитлера“, СРС су „фашисти који су позивали на убиства цивила, треба их забранити законом“, „ДСС: поносни на свој фашизам“, Бошко Обрадовић је „фашиста“ (исто, исто), Двери су „фашисти“, „антисемите и верски фанатици“, „Двери су мало отворенији фашисти, а НСФМ то академски увија, мада практично исто говоре, пишу, траже“ (и овде „НСФМ“), Добрица Ћосић је „ратни злочинац и фашиста“, Тома Николић је „осведочени фашиста“, Малагурски је „фашиста“, уопште, „ко негира геноцид, тај је фашиста“, a и „серија Равна гора је финале рехабилитације и промоције фашизма у Србији“. 

Јеремић је, такође, „мали четнички отпад“, док је у Новом Саду Пајтић „националиста“, „Фајгељ се још тражи у фашизму“, а једини „антифашиста“ поменут по имену је нико други до – Динко Грухоњић. „Ја сам за гулаг за нацисте и одузимање свих права том људском шљаму, укључујући и слободу говора“, објашњава Ћирић своје становиште. „Мислим да бих био одличан цензор за фашисте“, каже он, „фашисте само преко нишана“. „Смрт фашизму, срећна Нова година“, поздравља своје пратиоце, 31. децембра. 

Ћирић чак има примедбе и на грађански део политичко-информативног спектра, тврдећи, рецимо, да се гледањем Утиска недеље „подржавају великосрпски ставови и пропаганда које ауторка промовише бар добрих 20 година уназад“, а налази да и у листу Danas постоје „уредници четници“ (!?). Чак су и Јово Бакић и Драган Ђилас „четници“, a „Ђилас је већи нацош од дежурних нацоша“ – ваљда зато што и код њих уме да се „пробуди Србин изнутра“, „Србин у њима“, нешто страшно и опасно што Ћирић дијагностификује као „дубински Србин“ (?). 

Видимо како код Ћирића ради правило идеолошке стрме равни. Када једном почнете да користите термине изван њиховог уобичајеног значења, убрзо они губе дистинктивни карактер и њихова употреба постаје безобална. Кад реч „фашиста“, дакле, произвољно примените на Милошевића и његове, онда фашисти постају и СРС, па онда Ћосић, па Двери, па ДСС, па Малагурски, па НСПМ, затим свако ко не мисли да масакр у Сребреници треба звати геноцидом, е да би на крају фашиста постао и свако ко не мисли да су фашисти сви они које сте ви изволели да прогласите за фашисте.

Овде се види и механизам стигматизације, где се етикета „фашиста“ лепи без ма каквог поступка доказивања и расправе. Пљуц – и готово. Рецимо, где је то и ко је образложио да је ДСС фашистичка странка? Или, ко је и где то анализирао часопис или сајт НСПМ, па показао да је реч о фашистичком порталу?

Не, него је, када је реч о НСПМ, Петар Луковић једноставно, у својим лакдријашким текстовима у Feralu, негде тамо 2003. године сковао буфонеријску синтагму „Нова српска фашистичка мисао“. Допала му се, па је почео редовно да је користи, а уредно да је преноси Peščanik (рецимо: овде, овде или овде). Онда су на Forumu B92 отворене теме: NSFM (2005) и „NSFM u odbranu patrijarhata“ (2008). А Луковићеве E-novine су „НСФМ“ чак почеле да ставаљају и у наслове – на пример: „Коме није до ЕУ, нека иде у НСФМ“ (2009), „НСФМ објавила рат НАТО пакту“ (2013), „Блиц и НСФМ заједно раде у ДС кампањи“ (2014), „Читаоци-звери, дресирани по НСФМ мери“ (2015), „НСФМ – фашистички преглед српске године“ (2015) итд. А када су E-novine угашене, Луковић је наставио с коришћењем етикете „NSFM“ и у XXZ magazinu (овде, овде, овде или овде). 

И тако је, упорним понављањем, извршена нормализација ове срамотне стигматизације. Део наших про-ЕУ селебритија и аспираната да то постану прихватио је ову ха-ха-ала-сам-духовит етикету, Али, с таквим стварима се не шали. То је етикета-омча – конопац око нечијег врата који свака будала, ако се докопа неке власти, сутра може да затегне. Или је баш то и циљ? 

Дакле, о „НСФМ“ данас опуштено, и без икаквог зазора што тиме постају део гомиле за линч (lynch mob), пишу: Борис Милићевић, Зоран Кусовац, Дејан Кожул, Наталија Јаковљевић, Ана Јовановић, Милица Пештерић, Милован Шуваков, Милан Ћирковић, Дејан Јовановић, Слободан Јоксимовић, Марко Прелевић, Небојша Г. Мирковић, Новак Петровић, Милан Аранђеловић, Урош Сиљановић, Зоран Спасеноски… 

А, видели смо, и наш јунак, Милош Ћирић. И тако је „ма тај је фашиста“, постало као „добар дан“. Тиме се, наравно, до краја разводњава истинско зло које денотира емоционални део појма историјског фашизма. А то је, свакако, недопустиво. Или је, можда, на делу – као што ћемо гледати да испитамо у наставку овог текста – нешто сасвим промишљено и системски подстицано. И, такође – дубински злокобно.  

* * *

Ако сте помислили да су Ћирићева становишта помало екстремна, агресивна, па и потенцијално опасна (по највећи део људи у Србији – чија се окупација призива или оправдава!), онда, бојим се, да ништа не знате о ономе што пише Милан Ћирковић, астроном овдашњи. Ћирковић је, наиме, Ћирић доведен до појма.

Ћирковић је члан најужег тима Либека, инструктор на њиховим разним курсевима, писац поглавља у њиховим публикацијама, и пригодни представник на ТВ – укратко, „у самом врху Либекових научних сарадника“ – како се хвале сами либековци. Истичући га као свог угледника, они тиме само потврђују оцену, која се на први поглед може учинити преоштром, да је Либек „фундаменталистичка десничарска организација“, те да је чине „милитантне слуге и корисни идиоти нељудског, лешинарског тржишног фундаментализма који је оковао планету“ (Зоран Ћирјаковић).

 „Не постоје никакви `национални ресурси` – једноставно тржиште попуњава сваку нишу и само га треба оставити на миру“, сматра Ћирковић. Друго, „нема `народа`, то је лоше дефинисан појам“. Трећи генерални став овог истакнутог либековца је да је Србија „фашистичка држава“, односно „наказна квазидржава“, „злочиначка држава Србија“. Четврти став је да „је тешко рећи да на Балкану можеш истински да створиш државу `демократским путем` – овде се није довољно еволуирало“. И пети став је: „Апсолутно смо све што нам се дешава заслужили“.

Ево образложења ових ставова. У Србији имамо посла с „глупим и неморалним бирачким телом“, ког Ћирковић још назива и „говњивим бирачким телом“. То је не само стога што су овде „већински ботови и будале“, него и што код нас постоји „ниска медијана IQ-а бирачког тела“, јер „већина, као што показују резултати избора, неће досегнути до IQ = 65“ (исто, исто). „Моронска овдашња већина“ – а „овде и даље већину представљају кретени“, односно „руља“ – по правилу „бира тоталитарну багру да је предводи“. Проблем демократске инсуфицијенције у Србији, као и други наши проблеми, долазе и од тога што „већинско српско бирачко тело, наравно, ништа, или скоро ништа, не ради – јер је овде лењост светиња и национални спорт“. Уопште, припадници већине су „примитивни у исхрани и начину живота“, „бедни у глави“, те део „идиотског србовског менталитета“ (пејоративан атрибут србовски је, вероватно, Ћирковићева инвенција).

Србија је, очигледно, „слепо црево Европе и света, што би (требало би: бисмо) боље учинили да признамо“, каже Ћирковић. Реч је о томе да су „фабричка подешавања у Србији по defaultu ментална болест“ (?!), односно Србија је „већ деценијама (…) жариште вируса менталне болести“, која се зове „етно-нацизам“ или „срБски етнонационализам“. Њиме је Србија заражена „најмање од 1989, а добрим делом и од 1903“. 

„Пандемија комуновируса само је оголила оно што сви нормални знају – ово (Србија – С. А) је антиевропска, путинистичка деспотија“. Ћирковић, наиме, мисли да су „управо комуњаре најодговорније за овај комуновирус-19“. Он, уистину, мрзи све левичаре, посебно „камуњистичке зликовце“ и њихову „злочиначку идеологију“. Погрдно их назива „црвендаћима“ и „комуњарама“. „Проблем су комуњаре и ови што им је испран мозак том малигном идеологијом“, каже он. „Комуњаре су (у Шпанији – С. А) били говна и јајаре као и увек“, јер „комуњара остаје дебил, мислим – комуњара“. 

Сваки левичар је за Ћирковића непријатељ. Рецимо, Берни Сандерс је „морон“, „секташ, са својим лудилом“, тачније: „екстремни секташ; а то, као и код његових идола Лењина, Кастра и Чаушескуа, води директно у масовне злочине“. Милошевић је „пожаревачки скот, највећи непријатељ Србије“, ког је подржавала „руља морончина и дегенерика“; а Ивица Дачић је „гангстер, алкохолицар, национал-социјалиста“, „одвратна национал-социјалистичка свиња и познати руски шпијун“.

Наравно, и Ћирковић мисли да је „90-тих година код нас био чист национал-социјализам“, а „Милошескуова парола `сви Срби у једној држави` потпуно је структурно идентична (изворно истицање) Хитлеровој пароли `ein volk, ein reich, ein fuhrer`“ (правилно је: Ein Volk, ein Reich, ein Führer); и забога, Милошевићев режим никада није истакао паролу „Сви Срби у једној држави“; зато је позивање на њу, као показатеља некаквог „нацизма“, не само натегнуто, већ и историјски нетачно). 

Но прича о „нацизму“ из деведесетих служи, као и код Ћирића, само да се устврди да је и данашња „наказна Србија“ или „злочиначка држава Србија“ – „потпуно иста (изворно наглашавање – С. А) 6. априла 2020, као што је била 6. априла 1992“ (?!). У оба случаја, наиме, на делу је „национал-социјалистичка“, односно „колективистичка социјалистичка идеологија“.

СПЦ је, за Ћирковића, „средњевековна организација прожета педофилијом, џиповима и удбашким/ руским агентима“. Она је „удбашка, ратно-профитерска, антицивилизацијска, антихуманистичка, тоталитарна и криминална снага која вуче наше друштво у провалију“ и која „литијаши у средњи век“. Такође, „говна из руководства СПЦ“ („дегенерици из СПЦ“), заједно с „говнима из руководства РПЦ“, „пружају отпор разуму“ – а и иначе, „од православља, добијеш само q, ништа друго“! 

Кад смо већ код Руса, Путин је „Путлер, огавни и брутални тиранин“ и „ментално поремећени кремаљски тиранин“. Ми „под утицајем руског зла нисмо прихватили Миланковићев календар“, а „Руси су пили парфеме кад су `ослободили` Бг 1944, након што би потрошили сва пића и у паузи осталих пљачки и силовања“. Дочим данас, „руска `браћа` бране тоалет папир звани резолуција 1234 или који је већ број на који се секта одазива“, а због корона вируса „руска говна сад сеире“…

Насупрот томе, „(НАТО) војска је један од последњих ослонаца разума“, „има више паметних земаља, као што су Костарика или Исланд, које су склопивши са USA споразум о одбрани, укинуле своје војске, уштедевши тако силне паре“, и уопште, „сви хоће у ЕУ и НАТО“, „волео бих само ми да уђемо у НАТО, па ћемо тад лакше са комунистима“, због чега: „Живео Запад, живела ЕУ, живео НАТО!“. 

Када је пак реч о српским политичарима, Вучић је „дебил“ и „суманути диктатор“, Бошко Обрадовић „морон“, „смрад“ и „етнонацистички дегенерик“, Вук Јеремић је „ретардирано смеће“ „националистички лешинар и монструм“, „расипничко тоталитарно говно“ и „најгори дегенерик којег смо икада имали као шефа дипломатије“, Ђилас је „морон“, Додик је „ментално болесни дегенерик“, Тома Николић је „зликовац и отворени фашиста“, Тадић је био „диктатор“, „будала“, „дегенерик опште праксе“, „удбашки морон“ и „грешка као појава“, а Коштуница „дегенерик“, „удбашки морон“ и „смрад од удбашког нечовека“; Саша Радуловић и ДЈБ су, пак, „група опасних менталних болесника“, „тамо нема нормалних, предуслов да се учланиш је дијагноза“, а Радуловић „само наизглед личи на људско биће“…

Што се пак тиче угледника и јавних личности, патријарх Иринеј је „креатура“, митрополит Амфилохије је „хуља“, „одвратно говно и гњида“, „удбаш, мафијаш, политикант, лажовчина и оличење зла“. Дана Грујичић је „идиоткиња“, „кретенка“ и „идиотска руска агенткиња“, „увек је била глупача, увек ће бити глупача“, а само „говна уче по рецептима `др` Грујичић“. Тасовац је „душевно болесни скот“, Љиља Смајловић је „крава“ (добро је прошла, јер је Ле Пенова „курветина“), Владо Георгиев је „увек био дебил“, Jово Бакић је „кретен“, Емир Кустурица је „аматерска будалетина“, Ломпар „морон“, „тотални кретен“, „фанатик и лудак“, Смиља Аврамов „вештица“, Ведрана Рудан „одвратна дебилка“, „ментол“, „луда крмача“ и „зликовачка свиња“, Данило Баста је „будала“ (од философа он је најмање нагрђен, јер је, рецимо, Хегел „увек био одвратна сподоба“, а Хајдегер „био и остао говно“), Бећковић „удбашки академик“, „увлакач и дупелизац“… Уопште, у САНУ „има пар нормалних, све остало су лудаци и/или ратни злочинци“. 

Занимљиво је да Ћирковић није много нежан ни према неким грађанским и лево-либералним поставкама и ауторима. Београд је „бесконачно досадан и безвезан град“, „дебилана“, „центар смрада, криминала и политичке мафије“. Бранко Милановић „was always a capital bullshitter“, Стеван Филиповић је „будалетина“, Дејан Илић је „постмодернистичка наказа“, а заједно с Растиславом Динићем чини „кретеноидну екипу“, Марио Рељановић „лупета“, итд.

И наравно, особа која је, после Петра Луковића, највише пута написала „NSFM“, под пуним именом и презименом, несумњиво да је Милан Ћирковић (рецимо: овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде и овде).

Но, најбоља је изјава овог човека – који за себе воли да каже „ја као либерал“ – а она гласи: „цијанкалијум решава све проблеме“!  

* * *

„Ама, човек је очигледно луд“, рећи ћете, „зашто трошити време на њега“. 

Не, Ћирковић није луд. Он је угледни „професор-истраживач Астрономске опсерваторије у Београду, међународно признати научни аутор и предавач“. И, такође, неко ко се несметано понаша као да је малигни, агресивни и примитивни фах идиот. 

Он одаје утисак неког ко ништа не зна о друштву, култури и историји, неког ко је потпуни игнорант у друштвеим наукама („социологија је псеудонаука, као астрологија или алхемија“ а „у свету социологије, уз можда два изузетка, нема никог нормалног“). Он се представља као фанатик једне идеологије, и отворено, под својим именом и презименом, пише оно што многи заговорници те идологије изгледа да мисле, али се ипак не усуђују да кажу (или пак твитују под псеудонимом).

Ћирковић кроз своју вулгарну и осиону реторику, заправо, одлично сублимише читав спектар идеологема које налазимо код наше компрадорске интелигенције. Ту је, најпре расистички презир према сопственом народу, као глупом и болесном. Ћирковић је, дакле, и Кокан Младеновић („Тај наш народ одавно није народ на који можемо да будемо поносни“), Ћирковић је и Владимир Арсенијевић („Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице“), Ћирковић је и Никола Крстић („Срби су толико огаван народ“), Ћирковић је и Ивана Узелац („Ми смо најгори народ“), Ћирковић је и Миа Давид („Колико је ова земља одвратна!”), Ћирковић је и Невена Бојичић („Ја се из тог народа изузимам“), Ћирковић је и толико њих других, „случајних Срба“…

Ћирковић, такође, буквално верује у биолошку субинтелигентност Срба као у историјску детерминату – при чему користи чисто натуралистичке слике. Отуда је Ћирковић и Никола Самарџић („Нама је потребна наша сопствена трансформација, нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо ЕУ – да ли им је потребно и наше смеће?“), зато је Ћирковић и Бранкица Станковић („Ово ванредно стање показује пре свега колико смо “болесни” као друштво, и то лечење тек нам предстоји“), зато је Ћирковић и Биљана Стојковић („вирус ауторитарности, једноумља, криминализације, ксенофобије, клерикализације и најпре отровног национализма, заразио је наше друштво“), зато је Ћирковић и и Динко Грухоњић („Србија је неизлечиво заражена националистичком короном“), зато је Ћирковић и Снежана Чонградин („у Србији имамо посла с поремећеним националистичким свестима, жртве националистичких пропаганди имају трајне последице на мозгу, зато је помак условљен такозваним природним селекцијама и мутацијама, заправо, непредвиђеним, али извесно несрећним токовима“; читај: глупи Срби ће природно да изумру)…

Ту је и онај надмени презир према доњим слојевима, према тој “basket of deplorables“, како их зове „либерална“ Хилари Клинтон. Зато је Ћирковић и Весна Пешић („нижи слојеви у Србији су дубоко ауторитарни и патријархални, те светлосним годинама удаљени од прогресивне и просвећене левице, ти слојеви не могу да буду агенс било каквих промена“), зато је Ћирковић и Биљана Србљановић („Сваки пензионер који је отео место сваком младом родитељу пре 20 година у склоништу, осудио је генерације стараца на немилост друштва“), зато је Ћирковић и Миодраг Мајић („то је мешање карата социјалних, то није нормално, то нигде не постоји, то једноставно није реално“)…

Када куну и псују СПЦ, Ћирић и (његов довршени појам) Ћирковић такође су буквално Биљана Србљановић – која у драми Није смрт бицикло да ти га украду (2011, штампали „Завод за уџбенике“ и „Службени гласник“ у 30.000 примерака!), овако реферира на сахрану патријарха Павла: 

„Укључен телевизор, са којег допире неко монотоно појање, неке тронуте задушне бабе и монаси у цивилној служби.

НАДЕЖДА Кажем ти ја. Види овог, види овог, тата. Сад ће да се усекне у ту своју брадурину.

ТАТА Надежда, ти ни за кога немаш поштовања.

НАДЕЖДА Ма кога да поштујем? Овог што бали над одром неког попа?

ТАТА Није поп, него патријарх.

НАДЕЖДА То је исто.

Тата ћути. Мучи се да види екран.

ТАТА Види овај циркус. Умро, па умро, па шта онда? А види овог што љуби леш. Фуј.

НАДЕЖДА Стварно грозно.

ТАТА Може тако да се зарази. Па и он да умре“.

Ћирковић је и Кишјухас („за одистински друштвени развој треба нам много више протестантских књига, уместо православних звона и прапораца“), Ћирковић је и Снежана Чонградин („назадне и користољубиве главешине СПЦ“ … „уназад тридесет година, били су на страни злочина“ … „промовисали ратнозлочиначку политику, (…) у пуном жару величали највеће балканске кољаче“), Ћирковић је и Горан Јешић (из СПЦ „инсистирају на ширењу пандемије, лизањем кашика и пуњењем цркава“), Ћирковић је и Динко Грухоњић „Нема горе фукаре од попова. Фуј!“), Ћирковић је и Ненад Чанак („попови се понашају као да раде на проценат од сваке сахране“ … „овог тренутка у цркви Св. Ђорђа у Бгд су се окупили верници на литургији; хоће ли полиција сада растурити забрањено окупљање?; похапсити организаторе?; и зашто неће?“), Ћирковић је и Бојана Маљевић („видели смо снимке [верника на литургији – С. А]; да ли је неко приведен?; кажњен? да ли се макар патријарх оградио, осудио?; зашто није? Ко ће када и како одговарати?“), Ћирковић је и Дејан Илић („затуцани и за стварност и људске животе слепи попови“ … „апсолутно идиотски захтев СПЦ да се за викенд дозволи литургијско окупљање“), Ћирковић је и Никола Крстић („морао сам да залајем с крова зграде када сам видео да СПЦ даје верницима да лижу исту кашику, док сам, малтене, заплакао када је власт забранила псима да врше нужду ноћу“), Ћирковић је и Дашко Милиновић („Направиће брадати вампири Ускрс у петак до пандурског часа… стићи ће свако ко жели да попуши кашику“), Ћирковић је и Владан Ђукановић („Верник градом неће шетати“!), Ћирковић је још, и опет, Биљана Србљановић („не мењају кашичицу, не перу руку коју пружају да се целива, мусаве иконе гурају деци да их уснама дирају“), Ћирковић је и Драган Бурсаћ („по Србији се слободно шврћкају црквени биотерористи у мантијама који позивају на нова заједничка лизања кашике“)

***

У стварима демократије и грађанског мира, пак, Ћирковић је Дарио Хајрић („Само прибраност, позитивне мисли и потпуно одсуство милости кад дође време за реваншизам“), Ћирковић је Соња Бисерко („најјачи бастион национализма сада је Универзитет у Београду, он би требало потпуно да се затвори – нарочито предмети као што су историја, филозофија, политикологија и право потпуно су заражени фашизмом“; овде 51), Ћирковић је још једном Чонградинова (у Србији је на делу „систем накарадног, ратнозлочиначког образовања и културе“), Ћирковић је и, опет, Никола Самарџић („Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације “; „Ђинђићева Србија није имала снаге да се обрачуна са својим непријатељима, није забранила злочиначко мишљење“: па је Србија стога добила „демократију пуштену с ланца“, и још један доказ да је Ф. Мајнеке био у праву када је „1933. признао да `немачки народ није био зрео за демократију`“; овде 487; 485; 490)…

Ћирковић су не само сви они, већ и сви најгори-смо-народ-путуј-Европо твитераши који, скривени под псеудонимима, шире агресивну и токсичну идеологију ауторасизма и аутоколонијализма, вербално сатирући сваког ко не жели да у хору, попут Ћирковића, виче „Доле злочиначка држава Србија!“, „Живела ЕУ, живео НАТО!“. 

Ћирковић је свако од њих, и сви су они Ћирковић. Они су скупа, како је неко лепо приметио, једна велика особа са много аватара, злоћудна и опресивна идеолошка структура из које се, кроз различите профиле, непрекидно чује бруј поробљујућих идеологема: „српски нацизам“, „геноцид“, „денацификација“, „евроатлантске интеграције“, „мапа пута“, „европске вредности“, „паланачки дух“, „визија-мисија“, „родне политике“, „култура сећања“, „инклузивне праксе“… – и наравно „антифашизам“. 

Функција овог хорског мантрања је анестезирање жртве. Међутим, када идеолошки изричај поприми тако концентрисану, огољену и бруталну форму, као код Ћирковића, резултат може бити разабирање и отпор жртве. Отуда је Ћирковић потенцијално користан. Он може бити катализатор нашег сазнања да је реч о системском феномену. Он може подстаћи наше настојање да том феномену дамо име. И, он нас, што је најважније, може изазвати да покушамо да га некако објаснимо.

Дакле, шта би могло бити то чега је репрезент Ћирковић? И зашто тога, за име свега, у Србији има у толико облика и аватара?  

* * *

Десна (конзервативна, десно-либерална) критика феномен линчујућег антифашизма – антидемократског, милитантног и, суштински, антилибералног – објашњава тиме да и сам фашизам, заправо, има леве корене, те је ово тек један од мутираних, мимикријских и само нешто слабијих видова исте, малигне, идеологије. 

Такву критику налазимо код Џоне Голдберга у његовој књизи Либерални фашизам (2007). Он, такође, тврди да у САД припадници лево-либералног естаблишмента у медијима, култури и политици, проглашавају за фашизам све што им се не допада (4). Као пример наводи књигу Криса Хеџиса Амерички фашисти (2007) у којој је целокупна америчка хришћанска десница изједначена с фашизмом (5). Али, такав милитантни „антифашизам“, по Голдбергу, удара на саме корене традиционалних америчких слобода. Стога је то, заправо, скривени фашизам. Као што каже Енио Флајано, „данашњи фашисти се деле у две групе – фашисте и антифашисте“. 

Слично становиште налазимо и у чланку Слободана Радосављевића „Антифашизам – последње уточиште ниткова“ (2013). Једино што Радосављевић уместо у левици корен фашизма види у идеологији антикапиталистичког колективизма. Леви облик те идеологије је комунизам, а десни фашизам. Данас се иза антифашизма, сматра Радосављевић, често крије компромитовани леви колективизам. Но, инфлацијом етикетирања, „фашиста је постао сваки политички противник чије ставове треба прогласити неприхватљивим“. Отуда је антифашизам, данас, најчешће „ефикасно демагошко средство за `нормализацију` политичких ставова и идеологија чија је политичка, идеолошка и етичка вредност једнака фашизму, па чак и за `нормализацију` самог фашизма“.

Лева критика идеологије антифашзма, међутим, сматра да је на левици антифашизам подметнут од стране крупног, транснационалног капитала, као сурогат истинске леве политике. Бернд Рабел каже да „немачка левица не може више да критикује капитализам јер је и сама постала `натовска` и проамеричка. То није само у Немачкој, већ и на Западу. Њен ранији, прави циљ – критика капиталистичког система – данас је замењен идеологијом `антифашизма`. Тако је резервни циљ („Еrsatzziel“) постао одједном главни. (…) Левица у Немачкој верује да води борбу `против фашизма“, а на крају готово увек испадне да се она бори против сопственог, немачког народа (mit einem Kampf gegen das deutsche Volk), (…) а на страни америчког агресора“. 

На сличној позицији међу левичарима у Србији је Дарко Драшковић. Он је још 2008. године указао да је за левицу „антифашизам“ сурогат-идеологија. „Најлакше је декларисати се као антифашиста“, каже он, док у исто време „ми ни речи не проговарамо о репресији над радницима — репресији која значи неједнакост против које као левичари морамо да се боримо“. Такав антифашизам је, објашњава Драшковић, тек идеолошка шифра, а „функција шифре је увек да скрива оно шифровано“, „да произведе слепило“ – за оно што је истински важно. Као пука шифра, данашњи антифашизам, по Драшковићу, „представља најгору и најопаснију ревизију историјског антифашизма – зато што највише личи на историјски антифашизам, до којег нам је у ствари стало“. У том смислу, данас „нема невиног антифашизма“, а они најмилитантнији произвођачи слепила, који су, поврх свега још, и „у савезу са крупном буржоазијом“, наводе Драшковића на оцену да су данас, често, „антифашисти инверзна слика фашиста“.

У чланку из 2019. Драшковић такође критикује српску левицу да је прихватила идеологију овдашњег „цивилног сектора“ – иза ког по правилу стоје транснационалне структуре – а коме је главни циљ борба против „дискриминације, расизма и сексизма, те национализма, шовинизма, фашизма, нацизма – који бујају у примитивној, заосталој, `азијатској`, `не-европској` средини“. Проблем с таквим приступом, по Драшковићу, није само „понекад сасвим отворени, презир према народу, било према Србима (аутошовинизам), било према сиромашнима (гађење) и необразованима (ароганција)“, као и у одрицању права „народа у Србији да одлучује о својој судбини“ – чиме се успоставља „неједнакост народа у Србији спрам, рецимо, народа у ЕУ“. Проблем је што, за ову идеологију, основна „идеја фаличности народа у потпуности изврће праве разлоге лошег стања у Србији – а то је положај неоколоније ЕУ и НАТО пакта“.

У другом чланку из исте године, пак, Драшковић критикује „локалну идеологију антинационализма“ која је тек „домаћа варијација на тему глобалне `антифа` идеологије“. Реч је о томе да се национализам у Србији оптужује за сва зла, односно он „функционише као крајњи експлананс (оно што објашњава), који сам не захтева даље објашњење“. У таквој идеологији „национализам је апсолутно зло, зло по себи“, и уједно узрок свега лошег што нам се на овим просторима догађало последњих тридесетак година. „Нема помена империјализма, неоколонијализма, тј. нема покушаја да се злочини, национализам и тсл. доведу у везу или, штавише, објасне империјализмом и неоколонијализмом“. Дакле, фукција такве идеологије је заслепљивање за стварне узроке наших главних друштвених проблема. 

На сличној позицији је, када је реч о левици у Србији, и Марио Калик. И он, у чланку из прошле године, критикује што је српска левица преузела идеологију НВО сектора. „Критика национализма не сме у идејној и политичкој стратегији левице да надјача критику империјализма“. Он упозорава нашу левицу да „нација не служи само империјализму, већ може да служи и борби против њега“. Зато каже да „у сувереној националној држави социјализам не мора бити нужан, али у колонији он није могућ. Зато је патриотизам нужан за социјализам“. „Ко на левици ћути о западном империјализму, нека ћути и о српском национализму“. 

Да „доминантни, савремени антифашизам левице нема везе с историјским антифашизмом“, слажу се и Дарко Делић и Давид Новаковић (2019). Док је класични „антифашизам био народно-ослободилачки и револуционарни“, овај „киднаповави“ – јер је, заправо, узурпиран „од стране либералне идеологије“ – „своди се на идеологију људских права“. Зато он „нема никакве везе ни са слободом народа од империјалног и колонијалног тлачења, а ни с укидањем економском тлачења у виду капитализма“. Посебно је жалосно што је „левица одступила од темељних принципа класне борбе на периферији капитализма“ (где се налази Србија), а ти принципи су: „народна сувереност и антиимперијализам“. 

Делић и Новаковић су, такође, сагласни с Драшковићем „да је детерминишући фактор српске политичке и социјалне ситуације неоколинијални положај Србије“. Сагласни су и с његовом критиком антинационалистичке идеологије, за коју „сваки легитимни захтев за слободом народа у Србији – слободом да сам бира свој историјски пут, или да захтева једнакост с другим народима – бива означен као национализам који, према заједничком становишту левице и цивилног сектора, неумитно води у шовинизам, фашизам и, напослетку, нацизам“. 

Коначно, када је реч о нашој левој интелигенцији, Предраг Ковачевић у чланку објављеном пре две недеље указује на тоталитаристичке димензије доминантне идеологије „антифашизма“. Ковачевић се, најпре, позива на Фукоа, који „тотализујући бирократско-технократски капитализам назива новим фашизмом“. „Идеални тип појединца у овом систему је неко ко нема породицу и пријатеље, али се лако уклапа у нова окружења, поседује знања и вештине који му омогућују да лако мења послове и место пребивалишта, и тиме се прилагођава брзим променама на тржишту рада“. Такав, за систем идеални појединац, „води рачуна о сопственој физичкој кондицији и исхрани јер све то поспешује његову продуктивност“. „Ако је савремени тотализујући, капитализам – систем новог фашизма“, каже Ковачевић, „онда нам постаје јасно ко су нови фашисти: сви они који здушно заговарају овакав систем и критикују, сатиризују и демонизују начине живота који нису у складу с њим“. 

„Позападњачена елита“, објашњава Ковачевић, захтева „трансформацију сваког појединца у савршен делић капиталистичке машинерије“. Когод припада „незападним религијама“, когод не зна довољно добро „енглески језик, не забавља се по западним обичајима и не конзумира само западни културни садржај“ – постаје непријатељ. „Колонијалне елите су огорчене због чињенице да њихов заостали народ никако да се модернизује“, каже Ковачевић. Због тога се „појединци из кругова колонијалне елите претварају у најватреније нове фашисте – јер не виде никакав проблем у бесомучном демонизовању сопственог народа“. 

„Фанатични нови фашисти“, пише даље Ковачевић, „не виде никакав проблем у томе што су они на себе преузели реторику западног фашизма и усмерили је против својих народа. (…) У једној врсти орвелијанског обрта, носиоци фашистичке реторике себе представљају либералима и антифашистима“. 

„Наратив о `ненормалној земљи`“, закључује Ковачевић, „има за циљ да код највећег броја људи формира убеђење како та земља нема никакву будућност. Због тога је једини рационални циљ емиграција. На тај начин, колонијални центар остварује константан прилив квалификованог младог становништва – које је у потпуности прихватило идеју о неопходности ултрамодерне, (…) или онога што Фуко зове новим фашизмом“.  

* * *

Чини ми се да је ова врста леве критике идеологије „антифашизма“ успешнија, како у херменеутичком, тако и у експланаторном смислу. Ми смо доиста сведоци настојања глобалне суперкласе да се изгради тоталитарна хомогена формација. Она је тоталитарна по пацификацији и контроли свих спратова друштвеног живота (од економије до забаве), а хомогена је по искључењу сваке различитости која није чисто туристичка и политкоректна (што значи ликвидирање свих потенцијално субверзивних светопогледа и начина живота).  

У полуколонијалним земљама, на периферији система, економска, политичка и идеолошка репресија, која потиче од система, далеко је израженија него у средишњим земљама. Отуда је линчујући „антифашизам“ на периферији толико јак и неомеђен – као коначна батина „антинационалистичке“ идеологије (а заправо, антисуверенистичке – антиеманципаторске – политике) сваки пут када у расправи понестану аргументи. 

 Ова идеолошка култура вербалног линчовања сваког ко одступи од хегемоног западоцентричног (атлантистичког) клишеа, подстицана је системски – финансијски, медијски и логистички. Либек и његово гласило Talas.rs штедро су финасијски потпомогнути, а Ћирковић је уредно позиван не само да „едукује“ (о либерализму) студетски и ученички подмладак, већ његов твитер налог – пример директног вулгарног вређања многих личности – никада није доведен у питање.

Идеолошка пристрасност твитер администрације одавно је документована, али овде имамо још једну флагрантну потврду тога. Рецимо, суспендован је налог Војислава Шешеља који је вређао људе („позната београдска калаштура, Б. С. [стајало је пуно име и презиме – С. А], која се годинама курвала са страним амбасадорима и хватала у свако издајничко коло, обрушила се на великог књижевника Петера Хандкеа…“; „познати србомрзац и петпарачки књижевник Ф. Д. [стајало је пуно име и презиме – С. А], у изливу шовинистичког беса, Петера Хандкеа назива моралном нулом. Сам Ф. Д. не подлеже моралним критеријумима – он је говно у људском облику“).

Међутим, Ћирковићев круг жртава које већ годинама засипа агресивним вулгарностима далеко је шири, а његове увреде много одвратније. И – ником ништа. Или је Ћирковић безуспешно пријављиван, а администрација није реаговала, или чак није ни пријављиван – јер је у тој мери извршена нормализација вербалног линчовања „српских националиста“, „попова“ и „злочиначке интелигенције“, те се такав дискурс уопште и не примећује као проблематичан. 

Али, као што смо видели, Ћирковић није усамљен случај. Не само под псеудонимом, већ и под пуним именом и презименом, наша компрадорска елита, заједно с аспирантима, вербално терорише друштво, у циљу застрашивања и одвраћања од сваке помисли на отпор и побуну.

Зато је парола „Smrt fašizmu“, коју је држала Лалићева, а с обзиром на контекст како друштва, тако и актера, крајње лажљива и лицемерна. То је типичан пример тзв. преокретања оптужбе – када ординарни насилници и преваранти оптужују жртву за лаж и репресију.

Јер, та парола иза себе има други скривени натпис. А он је истинска кодна формула третмана белих црнчуга: „Цијанкалијум решава све проблеме“.

Цијанкалијум, циклон Б, осиромашени уранијум… какогод…

Једино што овога пута знамо да је дехуманизација увод у покољ. 

И оно што, такође, знамо то је: нећемо мирно стајати у реду.

(Искра)