Лажна "трампоманија" и накнадна памет Александра Вучића

 Провладини таблоиди у Србији, после председничких избора у САД, буквално су преко ноћи заборавили своје омиљене теме насловница – „атентат на Вучића“, „рушење Вучића“ и „издајничка опозиција“. Од четвртка, 10. новембра, постојала је само једна тема – „Ура Трамп“!

Уз то, Курир је, уз број од 11. новембра, штампао као додатак постер „Трампе, Србине!“, а Информер је у Београду поставио десетак билборда с поруком: „Честитамо! Трампе, Србине!“.

И провладини коментатори парапатриотске провенијенције еуфорично су, у својим колумнама, објавили како је, вели нам први: „Трамповом победом овдашња медијско-политичко-НВО пета колона изгубила смисао постојања“, затим да је, како нам вели други: „слом Хилари Клинтон наговештај брзог сумрака овдашњих евроатлантских квислинга“, па је „Србија много ближе почетку ослобођења од унутрашње окупације него што већина мисли“, односно да, вели нам трећи: „његова победа доводи Србију у позицију да се, чувајући мир, (Србија) непосредно бори за националне и државне интересе“, уз похвалу да је „српска власт, укупно гледано, показала више сензибилитета за Трампову победу него представници пратећих елита“.

Неће бити баш да је „српска власт показала сензибилитет за Трампову победу“. Поготово је премијер Вучић био далеко од тога да је имао ма какав „сензибилитет за Трампа“. Пошто је честитао Трампу на победи, ласкајући му да су његово „вођство“ и „снажна воља“ „неопходни не само грађанима САД, већ и целом свету“ (?!), Вучић није могао а да одмах опет осорно не прекори Србе, изјавивши да га „опште одушевљење у народу када је у питању победа Доналда Трампа (…) брине, јер људи у Србији сматрају да је увек неко други крив за све њихове неуспехе и избегавају сопствену одговорност“ (!?).

Има ли, притом, одговорности премијера што је подржао сасвим погрешну страну на председничким изборима у САД – то нам је наш лидер пропустио да саопшти. Вучић, наиме, не само да је, 20. септембра 2016, учествовао у активностима „Фондације Клинтон“, које су биле свакако део предизборне кампање ове политичке породице – добивши као награду за залагање онај чувени загрљај Била Клинтона, већ је неко из званичних структура Србије, према истрази ФБИ о којој нас извештава Роџер Стоун, уплатио „Фондацији Клинтон“ два милиона долара само да би се „српски председник“ (владе или Републике?) руковао са Обамом (цела емисија овде, део у коме се помиње Србија је од 19. минута).

Када је Вучић у емисији „Око“ на РТС, 18. септембра 2016, био упитан зашто уопште иде на панел „Фондације Клинтон“ када Клинтонови губе подршку и у својој земљи, одговорио је: „Зато што сам паметан! За разлику од оних који мисле да су много мудри што ће да викну у српским новинама `Уа, ти и ти`. А шта ћемо да радимо ако победи случајно Хилари Клинтон? Хоћете ви да ми гарантујете да неће да победи Хилари Клинтон? Треба Америка онда да води политику против Србије овде? Хоћете то?“ – брецао се, по обичају, Вучић на новинара (цела емисија овде, део „јер сам паметан“ је од 38. минута). 

Новинар се, нажалост, није усудио да га приупита – а може ли Вучић да гарантује да ће Хилари да победи? И треба ли, уколико победи Трамп, управо због тог премијеровог беспотребног додворавања Клинтоновима (наравно, беспотребног са становишта интереса Србије), „Америка онда да води политику против Србије“?

Јамачно би боље било да је, у вези с председничким изборима у САД, наш премијер био мање „паметан“, односно да је био макар толико „паметан“ као већина Срба који су искрено навијали за Трампа. А бојим се да је некако тако и по многим другим питањима – од „привлачења страних инвеститора“ са по 10.000 евра за свако радно место (парама из сиротог српског буџета), па до „решавања“ питања Космета повлачењем државе Србије са Северног Косова (Брисел 1 и 2).

Свако има право на погрешку. Али, ако грешку не признате (Вучић: „Ниједног секунда нисмо подржали било којег од кандидата и поступили смо исправно“!?) и ако ваша пропаганда још крене да погрешно играње на карту Клинтонове претвара у „сензибилитет за Трампову победу“, онда се почетна грешка увећава новом која се назива – обмањивање јавности. То не би требало радити ма колико за себе мислили да смо – „паметни“.      

(Фонд Стратешке Културе)