Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Nevolja sa referendumom
Kolumne Slobodana Antonića

Nevolja sa referendumom

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 05. mart 2008.

Da li bi sadašnja politička kriza u Srbiji mogla da bude razrešena referendumom o EU? Predlog je došao od ministra Dinkića. On je rekao da bi bilo najbolje, ako se u vladajućoj koaliciji nastave razmimoilaženja, da se građani Srbije izjasne na referendumu da li su za produžetak evropskih integracija ili ne.

Odmah su se čuli i drugačiji glasovi. Tvrdilo se da su protekli predsednički izbori već obavili funkciju takvog referenduma, da je na njima pobedila „evropska opcija” i da nema potrebe tražiti od naroda da se dva puta izjašnjava o istoj stvari. To ipak teško da može biti tačno. Lozinka sa kojom je Boris Tadić dobio predsedničke izbore bila je „i Kosovo i EU”. Tako ti izbori nisu odgovor na pitanje hoćemo li dalje u EU posle faktičke ispomoći najznačajnijih članova Unije u secesiji Kosova. Odgovor bi zaista mogao dati referendum.

Nevolja sa referendumom, međutim, uvek je u tome kako treba da glasi pitanje: „Da li ste za to da Srbija uđe u EU?”, „Da li ste za to da Srbija nastavi evrointegracije?”, „Da li ste za to da Srbija nastavi evrointegracije bez obzira na pitanje Kosova?”. Od toga kako se postavi pitanje zavisiće i odgovor. Pretpostavljam da bi većina građana na prvo pitanje odgovorila sa „da”, na drugo sa „zavisi”, a na treće sa „ne”. Da bi se upriličio valjan referendum mora najpre da se postigne dogovor oko jasnog i jednoznačnog pitanja. Sumnjam da bi se u sadašnjim prilikama takav dogovor mogao postići.

Zapravo, mislim da je referendum dobar način rešavanja nedoumica samo onda kada postoji konkretno pitanje koje valja rešiti. U ovom slučaju, međutim, politički spor je više načelne i anticipirajuće prirode. Ne samo zato što Sporazum o pridruživanju još nije ni ponuđen Srbiji. Reč je o tome da u ovom trenutku EU zaista i ne traži od Srbije bilo kakvo izjašnjavanje po pitanju Kosova. Mi zaista možemo da nastavimo evrointegracije, a da još godinama, bar što se EU tiče, ne budemo stavljeni pred izbor „Kosovo ili EU”.

Međutim, svako ko poznaje logiku priključivanja EU i misli unapred zna da će, kad-tad, jedan od uslova, na jednom od ona 32 stepenika na kojima se pregovara, biti „regulisanje odnosa sa susedima”, odnosno priznanje nezavisnosti Kosova. To su prošle godine jasno rekli predstavnici Britanije i Francuske. I niko ne može da se zavarava da to nisu ozbiljno mislili.

Dve su strategije odgovora na ovaj izazov. Prvu zastupaju evroentuzijasti, a drugu evroskeptici. Prvi vele da treba nastaviti sa pridruživanjem, odlažući zahtev za priznavanje nezavisnosti Kosova što je više moguće. Ako taj zahtev dođe na dnevni red tek za nekoliko godina, dotle će se već na terenu utvrditi faktička podela Kosova. Tada se može trgovati po principu „priznanje za podelu”. Ukoliko, međutim, takvo rešenje bude politički neizvodljivo, raspisaće se referendum, pa neka onda građani Srbije sami odluče šta im je važnije – život ili istorija.

Evroskeptici smatraju da je takva igra isuviše rizična i da vodi praktičnom odustajanju od borbe za Kosovo. Ako želimo da zadržimo saveznike po pitanju nepriznavanja kosovske nezavisnosti, onda Srbija mora sve vreme da ima čvrst i nepopustljiv stav. Nema bezuslovnog prijateljstva sa onima koji nam rasparčavaju zemlju. Podela Kosova u zamenu za nezavisnost može biti obmana. To se već desilo 1995, kada se računalo da će nemešanje Srbije u pad Krajine biti možda nagrađeno pripajanjem Istočne Slavonije. Sve se na kraju završilo „poštovanjem teritorijalnog integriteta međunarodno priznate države” i „integracijom hrvatskog Podunavlja u Hrvatsku”. Tako će biti i ovoga puta. Priče o podeli mogu biti samo varka. Njihov cilj je umirenje i navikavanje većine Srba na svršeni čin. Kada za koju godinu evrointegracijski procesi poodmaknu, niko više neće želeti da zbog jedne „formalnosti” kvari izglede za „bolje sutra”. Tako će Kosovo biti izgubljeno.

I jedna i druga argumentacija imaju neku logiku. Ali, koja je bliža realnosti, koja je izvodljivija, teško je reći i boljem znalcu prilika, a kamoli običnom čoveku. Zato ne verujem da se ove dve strategije mogu jasno pretočiti u referendumsko pitanje. Odluku će ipak morati da donese elita. Ili će bar morati da upriliči izbore na kojima će obe strategije biti razrađene i objašnjene.

Ono što je za javnost važno jeste zadržati razum i omogućiti pošteno iznošenje argumenata. Ovaj spor je isuviše značajan da bi se izgubio u vihoru političkih strasti. Ako postoji racionalno rešenje, onda je ono u strpljivom pretresanju svih argumenata i još strpljivijem građenju alternativa. Srbija je sada u položaju da o svakom budućem koraku prema EU mora da se vodi debata. Tako se ide sporije nego kada se ide bez razmišljanja. Ali, tako ćemo valjda pre negde stići nego ako se ponovo prepustimo da nas slepo vodi još jedan „put koji nema alternativu”.

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner