уторак, 05. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > СПЦ као дежурни џак за ударање или нормализација бестидности
Црква и политика

СПЦ као дежурни џак за ударање или нормализација бестидности

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
петак, 06. октобар 2023.

У аутоколонијалном делу наше јавности извршена је нормализација бестидности, а најбољи пример тога је однос према Српској православној цркви.

Црква Светог Марка у Београду

Данас је потпуно нормално да се у сам наслов текста може ставити: "СПЦ као гнездо охолости, злобе, бахатости и ратног хушкања" (Danas), "Српске владике више личе на сараднике служби него на свештена лица" (Nova), "Црква Србије је логистичка светосавска секта која идеолошки гаји нове српске националисте" (Autonomija), "СПЦ је тренутно главна полуга великосрпског национализма" (N1), "Црква остала сигурна кућа за силеџије и педофиле" (Nova), "СПЦ се претворила у опскурну секту" (Danas), "Бестиднику Порфирију жене криве за све" (Autonomija), "Дрскости патријарха и СПЦ нема краја" (Danas), "Шта ти све српски попови говоре кад им кажеш да си абортирала" (Noizz.rs), "Верујем у бога али ми не пада на памет да уђем у српску цркву" (Noizz.rs), "Зашто ми не пада на памет да крстим дете" (Noizz.rs), "Пливање за крст часни... пардон, кукасти" (Noizz.rs), "У име оца и сина и бесних аутомобила" (Noizz.rs)...

Потпуно је нормално да се за патријарха може рећи: "први поп Србије" (Кишјухас, овде и овде), "надобудан момак Перић из Чуруга" (Теофил Панчић), "дробио је Перић" (Кишјухас), "ретард" (Дејан Илић), "патријарх мржње" (Дејан Илић), "сексиста" који "испољава патолошку мржњу према женама" (Јелена Диковић), "брадата наказа" (Марко Видојковић), "продужена рука најокорјелијих ултранационалиста и неофашиста у Цркви Србије" (Драган Бурсаћ)...

Потпуно је нормално да се за вернике СПЦ може написати: "млатимудани који верују у царство небеско" (Никола Крстић) "десетине хиљада безбожника који себе називају верницима" (Милојко Пантић), "литијаши који не читају ништа осим Јеванђеља" (Милојко Пантић), "цмачу иконе, лижу кашике, удишу тамјане, пузе око цркве" (Кишјухас), потпуно је нормално да Danas за православни Ускрс објави текст у коме аутор себе дефинише као "милитантно безбожног", да би се затим ругао Христовом васкрснућу, називајући га "наводним устанком из мртвих попут зомбија" (Кишјухас)...

"План и концепт"

Потпуно је нормално да се за СПЦ говори и пише да је "антимодернизацијска и антиевропска" (Латинка Перовић) да је "гласноговорник најмрачнијих идеја" (Никола Крстић), "заробљена у временској петљи средњег века" (Никола Крстић), да је "као много пута до сада, постала сарадник окупатора" (Милош Јанковић), да "учи вредностима као што су екстремизам, нетрпељивост и мржња према другима" (Никола Крстић), да је "парамилитарна вјерска организација" која "свакодневно благосиља све великосрпске злочинце" (Драган Бурсаћ), да "пропагира најмрачније догме у којима се може само пронаћи пут ка потпуној пропасти" (Никола Крстић), да пропагира "план и концепт" по ком "не можеш бити Србин ако ниси затуцана клерикална будала" (Ненад Чанак) и да "пустити попове у школе зарад образовања је исто као пустити пацове у дечју собу зарад екологије – то је недопустива нехигијена" (Ненад Чанак)...

Патријарх српски Порфирије

Да, потпуно је нормално поредити свештенике с пацовима, звати их "црномантијашима" (Динко Грухоњић), "попурдама" (Кишјухас), "затуцаним и за стварност и људске животе слепим поповима" (Дејан Илић), "Коза Ностром у мантијама", "поповима-лоповима", "bулумендом црномантијашком" (Драган Бурсаћ)... Потпуно је нормално рећи да "патријарх и владике воле да гвирну у материце" (Немања Рујевић), да се баве "ношењем костију" (Никола Крстић), да хоће "да врате точак историје уназад" (Кишјухас), да су "били активни подржаваоци политике геноцида и ратних злочина" (Грухоњић)...

Такође је потпуно нормално за српске владике самоуверено написати "да се Христ ономад појавио међу њима, они би га предали Младићевим војницима да га стрељају, а његов леш раскомадају и закопају у неколико гробница" (Томислав Марковић), или "да је патријарх Порфирије данас суочен са реформом језика тог (Вуковог – С. А.) типа, он би свакако организовао јавне ломаче за саме реформаторе" (Саша Илић)...

Потпуно је природно да Снежана Чонградин напише да је, својевремено, шетала "поред проклетог храма Светог Саве, у чијим подрумима се налазе теретане и разне фенси погодности за једне од најистакнутијих, током рата и данас, промотере ратног злочина – попове СПЦ" (овде; дакле, попови најпре дижу тегове у крипти Св. Саве, а онда тако набилдовани прелазе Дрину и геноцидишу по Босни?!).

Потпуно је природно да Биљана Србљановић у својим драмским памфлетима Николаја Велимировића приказује као криптотрансвестита (испод мантије носи женске, црвене ципеле с високим штиклама; в. овде), док владике на опелу патријарху Павлу (2010) дувају слине у сопствену браду ("Укључен телевизор, са којег допире неко монотоно појање, неке тронуте задушне бабе и монаси у цивилној служби. НАДЕЖДА: Кажем ти ја. Види овог, види овог, тата. Сад ће да се усекне у ту своју брадурину. [...] ТАТА: Види овај циркус. Умро, па умро, па шта онда? А види овог што љуби леш. Фуј. НАДЕЖДА: Стварно грозно"; в. овде 23−44).

Потпуно је природно да Милојко Пантић у листу Danas може да објави како је "ингениозни Италијан Умберто Еко одавно написао, цитирам: 'Људско друштво неће постићи савршенство све док последњи камен последње цркве не буде пао на главу последњег мантијаша и свет се не ослободи те руље'" (овде).

(Дакако, у редакцији листа Danas нико није читао Умберта Ека. Јер, да је само нешто његово прелистао знао би да такву глупост какву Пантић "цитира" он никада не би могао да напише. Цитат се заправо везује за Золу, али ни он то није рекао или написао, већ је читав навод, на основу једне Золине приче (в. овде), као што то обично и бива, неко некад напросто измислио, па га од тада по нету врте мудрознанци типа Милојка Пантића и другова из Danasa).

Вредности других

Црква Света Петка на Калемегдану у Београду: Православни верници прослављају празник Преподобне мати Параскеве, Свете Петке

Већ сам писао о доминацији културе лупетања у тзв. грађанској Србији. "Једна од последица успеха у културном рату је и чињеница да победници могу да трабуњају а да и даље буду представљани јавности као ауторитети", такође је примећено (Ћирјаковић 133). Реч је не само о неограниченом ширењу измишљотина и клевета, већ и о истинском такмичењу у бестидности. Извршена је нормализација директног и агресивног вређања огромне већине суграђана и њихових вредности.

Пристојан човек поштује вредности других, не руга им се и не омаловажава суграђане што до њих држе. Али, наши "грађани" се понашају као дивљаци, не осећају чак ни нелагоду када се изругују својим ближњима за њихова најдубља веровања и осећања ("наводно устао из мртвих попут зомбија, ха-ха!").

Ту осећамо да има нечег више од неотесаности, има неке унутрашње радијације, праве "психологије мржње", како то препознаје Мирослав Ивановић (овде 87). И има једног спољашњег афицирања, истински неговане "културе мржње", како то назива Х. М. Енценсбергер (овде 49).

Лака мета

Интензитет вербалне агресије и снага мржње, који се очитују у горњим наводима, сведоче да је у Србији одавно на делу Енценсбергеров "молекуларни грађански рат" – онај који (још) није оружан и (још) "није захватио масе" (16), али који почива на јасно израженој жељи да се свом "остатку становништва зачепе уста" (41), као и на нескривеној спремности на погром (24). "Производња мржње и припремање грађанског рата и данас спадају у најважније задатке твораца културе", горко примећује Енценсбергер (50).

При том је СПЦ лака мета, јер су, не само ловостај на њу већ и свака грађанска обзирност, укинути ваљда с изјавом генерала Бена Хоџиса, некадашњег шефа НАТО за Европу, да је Српска православна црква главна полуга руског утицаја на Србију ("помоћи Србији да се одупре притисцима Православне цркве везане за Русију").

Црква се уз то не брани, што је чини дежурним џаком за ударање наших грађанских хероја. А не брани се јер је професорка људских права Весна Ракић Водинелић одавно објаснила да се говор мржње ("заговарање или подстрекивање на мржњу ... засновану на верској припадности, националности... казниће се затвором од три месеца до три године"; КЗ чл. 387 ст. 4) не односи на Србе и СПЦ: "Наравно да не може већина бити дискриминисана говором мржње, јер је свака већина јача и доминантна. Не постоји у Србији говор мржње према Србима, јер би то значило да су они мањина, а они то нису" (овде; уп. Ћирјаковић 218).

Богородичина црква у Доњој Каменици код Књажевца

Крајње логично. Јер, "кључна теоријска нарација Мегалополиса јесте да већина никада није угрожена" (Слободан Владушић 83). Зато Црква ћути и теши се речима Господа: "Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас" (Мт 5: 11-12).

И тако, осуђени смо да непрестано гледамо искежено лице наших ругача из (ауто)окупационе елите и да се чудимо: "нигде у свету не може да се нађе пример да културу једне земље и нације воде људи који о свом народу мисле толико лоше" (Миша Ђурковић, 139).

Али, то је можда и стога што они нису наша елита, а ми нисмо њихов народ. А кад то схватимо, лакше ћемо све да разумемо.

(РТ Балкан)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер