I tako se jednog dana Hrvatska probudila shvativši da njeni školarci daleko više vole Mileta Kitića nego bečke valcere. Nakon prvobitnog šoka i mučnog perioda suočavanja sa „mračnom stranom“ sopstvene popularne kulture, polako je usledilo i pomirenje sa sudbinom.

Svako ko je razuman, zna kolika se opasnost za slobodu javne reči krije u ideji da se novinarima sudi zbog iznošenja informacija ili vrednosnih sudova. Ali, ako u njima nema direktnog pozivanja na zločin, to su samo "pogrešne", ali nikako ne i "zločinačke" informacije. 

Visoki predstavnik i ambasadori počinju naredbodavno da deluju čak i u zakonodavnoj sferi. OHR traži od Skupštine RS da poništi svoje zaključke sa sednice kojima se traži povraćaj neustavno prenesenih entitetskih nadležnosti na državni nivo.

Rođen u albanskoj iseljeničkoj porodici u Detroitu, pre nego što se pojavio na velikom platnu Viktor Gojcaj bio je jedan od najozloglašenijih kriminalaca Njujorka, gde živi od malena. Upravo zbog gangsterske prošlosti i jeste angažovan u novom filmu Tonija Skota.

Državni rukovodioci, oni isti koje Serž Bramerc postrojava zbog serija na RTS-u i javnih komentara haških presuda, sigurno ne bi smeli ni da dostavljaju cigarete Nebojši Pavkoviću, a kamoli da mu izdržavanje kazne olakšaju na neki konkretniji način.

Prethodne generacije su umele same da idu u školu, čuvaju mlađu braću i sestre, ali ne i ova – njoj je rečeno da je to isuviše opasno. Uvek su pod budnim okom odraslih, negde gde ne može niko da ih ukrade, istuče ili uvredi. Možda se zato smrtno dosađuju, pate od debljine ili depresije, ali, to je, ipak, za njihovo dobro.

Bilo bi lepo da nas država obavesti koliko je narkomana posle boravka u ovim ustanovama izlečeno. Bilo bi lepo, zatim, broj izlečenih koje je država izlečila putem svojih organa i metoda uporediti sa brojem izlečenih u Crnoj reci. Postoji li takva evidencija?

Pristojnost komentara, naravno, nikako nije smela ići nauštrb otvorenosti; i tu smo iskopirali ono što je, verujem, zaštitni znak NSPM-a – da cveta što više komentatorskih cvetova. Posebno su nam bile drage posete neistomišljenika, bilo s koje strane da su dolazili.

Kada se ocenjuje današnjica, onda se zaključuje kako, za razliku od nekad „nema dostojanstva“ – iako danas nijedno dete ne mora da sluša priče iz predsednikovog detinjstva i peva pesmice o njemu, „nema slobode“ – mada niko zbog ispričanog vica ne završava na prinudnom letovanju. 

„Očajnika na rubu pameti“ je bolje opisao Krleža u svojim Glembajevima kada njegov „junak“ kaže da bi još čovekom mogao biti kada bi mu samo neko pružio ruku. Verujem da bi g. Marić, kada bi mu neko pružio ruku, pružio ruku Zoranu Bulatoviću i njegovim kolegama da ponovo postanu zaposlenici i vlasnici svojih života.