„Буњевачко питање“ и ћирилица као црвена марама

За односе Хрватске и Србије може се рећи да никада нису били нормални нити има много наде – без обзира на пусте приче српских и хрватских политичара о њиховом побољшању – да ће такви једнога дана и постати, довољан је и незнатан повод да се покаже право стање ствари. Тако је и поступак који, ваљда, нигде на свету не би био лоше схваћен, поклон председника Николића буњевачким ђацима, званична Хрватска дочекала са огорчењем и протестима. Није ни оно неочекивано и необјашњиво - политичари на власти морају да се удварају бирачима пошто су избори све ближе, и воде рачуна о расположењу масе. А оно је већ годинама лако препознатљиво. Све српско или све што долази из Србије за њу је или подмукла смицалица или непосредно забијање прста у око сваког искреног хрватског домољуба.

Недавно је председник Србије Томислав Николић одлучио да ђацима буњевачке националности у местима у којима живи буњевачка национална мањина за изборни предмет “Буњевачки говор са елементима националне културе” поклони књиге. Поклон као поклон можда би остао и незапажен да књиге нису штампане српском ћирилицом. Ђаци, њихови родитељи и просветни радници нису протестовали, али јесу државници и политичари из Хрватске.

Било би природно да сви грађани Србије науче и званично писмо државе у којој живе, али је овај поступак председника Николића председник Хрватске Јосиповић (нажалост, и правник по занимању) схватио као наставак политике “која жели да асимилира Хрвате у Србији”. Као што се и могло очекивати, ову кампању против ћирилице (коју не могу ни да виде у Хрватској, али им смета, ето, и у Србији) својом изјавом обележила и госпођа Ружа Томашић, председница најекстремније десничарске партије у Хрватској - Хрватске странке права др Анте Старчевић. Она је овако оценила поклон председника Николића: “Ријеч је о посљедњој манифестацији политичког уништења (ни мање, ни више!) хрватског језика и идентитета на тлу Војводине” (Колико ли су они само јаки кад може да их угрози један уџбеник штампан ћирилицом?).

У својој изјави за медије, председник Јосиповић замерио је Томиславу Николићу што је својим поклоном покушао да утиче на буњевачке Хрвате. На што је уследио одговор српског председника да Буњевци нису ни Хрвати ни Срби, него “своји”. Његова изјава наишла је на одобравање и познатог певача и композитора Звонка Богдана, Буњевца, задовољног што се његови сународници сматрају аутохтоном нацијом, а што ће, опет, нема сумње, изазвати намрштена лица у Загребу. 

Прошлост и порекло Буњеваца, који данас живе у Бачкој, у околини Суботице и у Банату, Барањи и Мађарској нису довољно познати, јер о њима нису сачувани поуздани подаци. Мађарски писци наводе да су дошли из Херцеговине – преко Далмације, Босне и Славоније – а што се слаже и са мишљењем Вука Караџића да су се Буњевци доселили из предела око реке Буне у Херцеговини и да су то “Срби римскога закона”, односно, католичке вере. Као Срби католици забележени су и у тадашњим војним документима.

Њихов коначни долазак у крајеве где и сада живе догодио се крајем 17. и почетком осамнаестог века, док је прва школа на језику Буњеваца основана у Сомбору 1717. године.

Пре 45 година суботички адвокат Алба Кунтић, и сам пореклом Буњевац, објавио је у сопственом издању књигу од преко 450 страна којом је доказивао да су Буњевци покатоличени Срби. И у време појављивања ове књиге, као и обично, Срби су били највећи и најопаснији шовинисти на Балканском полуострву, те о тврђењима Албе Кунтића није ни могла да се поведе озбиљна расправа, већ су се о њима изјашњавали и осуђивали их разни партијски виши и нижи апаратчици. Они је вероватно нису ни прочитали, али су ипак знали да она може да наруши братство и јединство наших народа и народности и да је веома опасна управо због тога.

Уосталом, није се смело дозволити да се измени одлука коју је још 14. маја 1945 донео Главни народноослободилачки одбор Војводине - да се припадници Буњевачке етничке групе могу изјашњавати само као Хрвати. “Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате, без обзира на њихову изјаву”. И тиме је све било решено.

А што се тиче протеста хрватских државника и политичара због поклона председника Николића буњевачким основцима, они још нису завршени већ се настављају и у Европском парламенту. Од ове високе установе Република Хрватска очекује да ће се заложити за одбрану културног идентитета “буњевачких Хрвата” угроженог српском ћирилицом.

Има ли уопште краја овом лудилу или ће се њему ускоро придружити и Европски парламент?