Crta ministra Ljajića

Neko je, ipak, procenio da je „dosta bilo“ i da se određene granice moraju povući. Govorimo o Rasimu Ljajiću, ministru rada i socijalne politike, čije mu paralelno zvanje „koordinatora za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa MKTJ“ daje za pravo da sa svoje skrajnute pozicije u Vladi komentariše ovako značajna nacionalna pitanja. Ministar je, možda iz autentičnog patriotizma, a možda i pukog profesionalizma koji mu nalaže da „saradnju sa MKTJ“ zaista „završi“ u nekom trenutku u budućnosti, izjavio kako pretnje i pritisci na srpsku javnost zbog njene, blago rečeno, (opravdane) ozlojeđenosti na niz presuda donetih u ovom sudu, „dovode u pitanje dostojanstvo države“ i njenog naroda. „Srbija nije banana-republika“, izjavio je Ljajić, dodajući da niko izvana nema prava da određuje šta u Srbiji „smemo da kažemo“, naročito kada su naše izjave „odmerene“.

Ma šta ko mislio, bilo o Ljajiću, bilo o vlastima u Srbiji, ministrova izjava nije nimalo naivna. Ona pogađa suštinsku stvar vezanu za Haški tribunal, ako politika prema njemu treba da se zasniva na državnom pragmatizmu (što je kurs koji je usvojila Đinđićeva vlada, a sve kasnije podržale), a ne na nacionalnoj šizofreniji i samoubilačkom nagonu (koji je karakteristika ideološke, medijske i samoproklamovane „kulturne“ elite). Naime, „saradnje“ sa Hagom smo se prihvatili da bi je u jednom trenutku „okončali“, „priveli kraju“ i „skinuli sa dnevnog reda“. Svoje građane (neke od njih čak i zaslužne) nismo počeli loviti kao kriminalce iz žarke želje da se „denacifikujemo“ i podignemo na „normalan civilizacijski nivo“ (na kome su, recimo, Albanci, Bošnjaci i Hrvati), već prosto zato što je „međunarodna zajednica“, čiji pipci upravljaju (skoro) svim društvenim i ekonomskim procesima u državi, pretila da će načisto blokirati naš razvoj i oporavak od bombardovanja i sankcija, ako to ne učinimo.

Izručenje srpskih građana je jedna stvar, koja je, u najmanju ruku, regulisana jednim problematičnim, ali u Skupštini donesenim i ratifikovanim zakonom. Ispiranje vlastitog mozga (tzv. „mentalna higijena“) po kojoj jednostrane, namontirane, političko-ideološke presude lutkarskog pozorišta u Hagu treba da doživljavamo kao „pravdu“ koja će nas odvesti „nacionalnoj katarzi“ (i, rečima Anrija Levija, „izbaciti male Miloševiće iz naših glava“), ni na koji način ne spada u našu zakonsku odgovornost i međunarodnu obavezu. Ministar Ljajić je stoga povukao crtu na pravom mestu – tamo gde prestaje zakon, a počinje ideologija. Tamo gde Haški tribunal prestaje da bude (zloupotrebljeni i izmanipulisani) sud UN, a postaje panbalkanski politbiro, komitet ideološkog zdravlja, „Ministarstvo istine“.

S obzirom da Ljajić nije pripadnik političke struje koja smatra da Zakon o saradnji sa MKTJ treba ukinuti, od njega se ne može očekivati više od toga. I ne samo to, s obzirom na to da sličnu vrstu zabrinutosti nad povređenim dostojanstvom države istog dana nisu pokazali predsednici Republike i Vlade, verovatno niko od anestezirane (eutanazirane?) srpske javnosti ne bi Ministru rada uzeo za zlo da je i sam „progutao knedlu“ i oćutao. Naprotiv, nakon što je on povukao jedan principijelan, profesionalan i pre svega dostojanstven potez, našao se na meti, ne samo evropodobnih medija i integratorsko-lustratorskih NVO, nego i srpskih „patriota“ kojima više odgovara da se ova zemlja do kraja ponizi (ne bi li se tako sahranila njena politička „elita“), nego da se negde, najzad, stavi tačka.

Upravo zato što je srpskoj javnosti izbijeno iz glave nacionalno dostojanstvo, obraz i osećaj za pravdu, upravo zato svaki, ma i najmanji čin otpora zapadnjačkoj „reformaciji duha“ treba pozdraviti kao promenu nabolje. Bez obzira sa koje strane političkog spektra dolazi. Srbija je na ivici uništenja, a nacionalne i patriotske političke snage ne postoje. Svaka pomoć je dobrodošla.