Живи Сава и мртви тирани - есхатологија српског васкрсења

Два века секуларизма и научног редукционизма довела су до тога да нисмо у стању да препознамо чудо када га видимо. И не, није реч само о недостатку оног θαυμάζειν које, према Аристотелу, стоји у корену људске потребе за филозофијом.

Човечанство није само престало да се чуди невероватности оног свакодневног и обичног, него није више у стању да се зачуди чак ни пред оним што раскида челичне узрочно-последичне везе природног или друштвеног поретка да би пред нама створило нешто истински неуобичајено, чудесно, па чак и практично немогуће.

Живи Сава и мртви тирани – есхатологија српског васкрсења

То је случај са светитељима, а поготово са оним светитељима који нису просто лечили неизлечиве, убијали аждаје, или ходали по води, већ су чинили мање опипљива, а заправо бескрајно сложенија чуда – трансформисали душе читавих народа, чували сећање на веру и име отаца, нагонили властодршце да се одрекну власти, мирили браћу. И све то док су стотинама година, бар номинално, "мртви".

Чудо Св. Сергија

Узмимо руски пример: Св. Сергије Радоњешки отишао је у шуму у време када је руска земља била на рубу уништења под сталним татарским најездама и тамо је снагом свог примера установио потпуно нову, аутохтоно руску и северњачку традицију православног пустињаштва, која се попут пожара проширила међу руским монаштвом, уљуљканим на позицијама образоване и бирократске елите чији су огромни манастири оснивани при дворовима великаша.

Скулптура Светог Сергија у Астани

Резултат те "монашке револуције" на први поглед било је установљење аутохтоног, руског православља, које више није било само далека маргина и духовна провинција онемоћалог Ромејског царства, већ је постало аутентичан словенски центар православног хришћанства са својом теологијом, својим иконописом, својом монашком и светитељском традицијом.

Руска држава и народ целу своју историју постојали и опстајали на (географски и историјски) страшним местима, где неки други народ једноставно не би преживео

"Револуција" је била толико темељна, да је још за живота Св. Сергија уједињена руска војска под вођством "руског кнеза Лазара" – Димитрија Донског – на Куликовом пољу поразила скоро троструко бројнију Златну хорду и покренула процес консолидације и ширења руске државе. У свему томе подвиг Св. Сергија био је стални путоказ. Руси су одједном знали и ко су и шта желе – своје царство ширили су освајањем огромних и неприступачних пространстава у којима је живот тежак, а природне стихије смртоносне.

И као што су руски монаси морали време за молитву да поделе са временом за цепање дрва, заштиту од дивљих животиња (и дивљих људи) и спремање довољних залиха за немилосрдне зиме, тако су и руска држава и народ целу своју историју постојали и опстајали на (географски и историјски) страшним местима, где неки други народ једноставно не би преживео.

Чудо Св. Патрикија

Ако српска (секуларизована) јавност хоће пример са којим се лакше може идентификовати, не мора тражити даље од Св. Патрикија Ирског, оног истог "Светог Патрика" у чију част београдски пабови организују пијанке, "Ортодокс Келти" концерте ирске традиционалне музике, а београдске власти (додуше, на своју срамоту, по Грегоријанском календару) фарбају градске знаменитости у зелено. Попут западног дехристијанизованог Божића или репаганизоване Ноћи вештица, Срби учествују у секуларизованом идентитетском празнику америчких Ираца видећи у њему само зеленило жабе која хоће да се поткује и несвесни да је реч о сећању на православног хришћанског светитеља који је недавно чак унесен у званични календар Руске православне цркве.

Подвиг Св. Патрикија је веома сличан подвигу Св. Сергија, ако и јесте унеколико импресивнији, поготово ако имамо у виду дужину његовог трајања и кудикамо неповољније околности у којима се ирски народ затекао у односу на Русе.

"Апостол крајњег запада" живео је и молио се Богу у далеком V веку после Христа и за то време, не само да је успео да покрсти и просвети дубоко паганизоване келтске кланове, него је то учинио толико темељно, да ће Ирска након тога вековима бити главни центар хришћанске теологије и монашког мисионарства током озлоглашеног "мрачног века" (Од петог до 10. века), када су колапс империјалне инфраструктуре и најезде викинга са севера и Арапа са југа замало затрле западно хришћанство. Захваљујући сећању на овог светитеља, Ирска је унела огроман (и у великој мери православан) допринос каснијој историји Римокатоличке цркве, а овај светац помогао је Ирцима да очувају своје име, веру и језик у вековима енглеске окупације и културне доминације.

Чудо Св. Саве

Када се ови подвизи погледају из перспективе наших друштава огрезлих у ентропију, безнадежност и грч вечног враћања истог, они заиста делују као нешто немогуће и спектакуларно. Они, такође, пластично сведоче о томе у коликој мери су наши светитељи заиста вечно живи – Сергије Радоњешки има више утицаја на модерну Русију од било ког политичара XX века, Св. Патрик снажније детерминише Ирску од било ког енглеског колонијалног управитеља чија су имена углавном већ и заборављена.

Бог Светог Саве је исти Бог из славне изреке Светог Сергија – онај Бог који "није у сили, него у правди"

Све ово, читаоцима је потпуно јасно, важи и за Највећег Живог Србина – Светог Саву. Његово житије и подвиге, срећом, овде не морамо понављати, они су – Богу хвала – познати свим Србима и онима који се тако осећају.

Међутим, јесте потребно да подвиг нашег највећег светитеља погледамо са стране и да сагледамо колико је то што је учинио и оставио нам у аманет невероватно, чудесно, неуобичајено, а из модерне перспективе – практично немогуће.

Притом је Светитељева проповедничка и просветитељска мисија спроведена без насиља и без снаге мача. Да, већ се чује злобно цоктање наших секуларних освешћивача и фалсификатора просвећења, али упркос њиховим мантрама – Бог Светог Саве је исти Бог из славне изреке Светог Сергија – онај Бог који "није у сили, него у правди".

Још пре монашења, Сава се отргао насилничком детерминизму феудалне политике и огласио своје неповиновање диктатима силе мача и државе, а након монашења је мач и државу умирио и осветио, ударивши темељ у свету јединственој лози владара-светаца. Опет се смејете? А где сте ви видели апсолутног владара који се на врхунцу моћи одриче власти да би отишао у манастир и посветио се писању и молитви? А два века таквих владара?

Живи светац против мртвих тиранија

Просвећујући, хуманизујући, смирујући ауторитет Светог Саве био је нешто невероватно за његовог живота, али након његове смрти постаје нешто метафизичко, натприродно. Колико снага тог ауторитета не почива на снази мача српске средњевековне државе најбоље сведочи то што се он само повећао у тренутку када је тај мач преломљен.

Моравски великаш Лазар Хребељановић постаје Свети цар Лазар тек након што поломи свој мач и након што кротко положи своју благородну главу на пањ, бирајући да радије сведочи о Богу Правде него о сили која Бога не моли.

Храм Светог Саве на месту где су Турци спалили његове мошти

Ово је силно збуњивало турске освајаче који још нису ушли у финесе ромејске цивилизације коју су заробили. Једно од најупечатљивијих сведочанстава тог неразумевања је обесни поступак Коџе Синан-паше, великог везира Османског царства, извршне песнице султана Мурата Трећег и – како сматрају неки историчари – пореклом Србина (ако је то тачно, онда је у питању антипод његовог славног претходника Мехмед-паше Соколовића – мада варијанта да је био Арбанас такође има своје чари). И опет, сви знамо причу, сви знамо и поенту, али се нисмо замислили над импликацијама.

Наиме, када су се банатски Срби – практично у срцу европског дела царевине која се у том тренутку простирала до Будима и Азовског мора – дигли на устанак против цара у Стамболу под заставама Светог Саве, Синан-паша је као коловођу устанка правилно препознао човека који је у том тренутку био мртав већ три и по века и сматрао је да се кичма српске побуне мора сасећи у корену – уништавањем "онога ко им стоји на челу".

Оно што се десило било је једно од оних великих Хегелових "лукавстава ума" – турски материјалиста и реалполитичар је само подсетио Србе да "земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека", те да светитеља светитељем не чине мошти, него чињеница да је вечно жив у Господу.

Историја је показала да су се Срби дигли из врачарског пепела као феникс (или, ако хоћете, као блистави Храм Божји), док је Коџа-Синан остао запамћен на списку оних безумних силника који су се бацали камењем на Бога, попут Ксеркса који је бичевао Хелеспонт, Саломе која се играла са главом Јована Крститеља, или Енрика Дандола који је опљачкао хришћанске светиње Константинопоља ad majorem gloriam Dei.

Два смисла Светосавља

Овај нарочити историјски однос Срба према Светом Сави довео је до проглашења Светосавља као нарочитог, типично српског односа према православној вери, али и обавезама које из те вере проистичу у свакодневном животу. Те обавезе се обично описују терминологијом "Косовске вертикале", "Видовданске етике" или "Лазаревско-милошевске есхатологије и оне, заиста, излазе из оквира обичне хришћанске кроткости и смирења са судбином и проповедају "чојство и јунаштво" не као идеал, већ као моралну обавезу.

Бити светосавски православац не значи просто учествовати у животу Цркве, молити се, постити и причешћивати Тајнама Христовим, већ захтева од "Срба и оних који се тако осећају" да се за Бога Правде сведочи, бори, па по потреби и – гине.

У нашој јавности је Светосавље вишеструко оклеветан појам. Чак и без улажења у злобно и опадачко мантрање либерала чији се оквири светости завршавају са инстаграм постом о мудрој поруци Далај-ламе, један део православне јавности – пре свега оне склоне да се приклања модерном хеленском богословљу и разорним енцикликама Васељенског патријарха – проглашава Светосавље за "јерес етнофилетизма", што подразумева да ревносна деца Светог Саве у свом претерано српском сведочењу "вере наше православне" штрче као црне овце у пастви "јединствене васељенске Цркве", па самим тим у свом хибрису "отпадају од Христа".

На страну чињеница да велики број наших суграђана – поготово оних који нису имали среће да слушају веронауку у школи – пагански фетишизује српске православне светиње и претвара и Светосавље и Православље у ексклузивну националистичку (и нерелигијску) идеологију.

Ако за то и можемо (културрасистички) окривити пословичног посетиоца црквеног вашара у Трстенику, онда је свакако неукусно за то оптуживати великане двадесетовековне теологије и свеправославне учитеље вере какви су Св. Николај Охридски и Жички или Св. Јустин Ћелијски.

Унутрашњост Храма Светог Саве

Ако се "српска школа православља" негде манифестује као политичка сила, онда то никако није у форми интровертног етнофилетизма, национализма и ксенофобије, већу право у форми једног – Хрвати би рекли "бизантинског" – екстровертног и инклузивног српског империјализма. Тај империјализам, рођен у салвама шумадијских топова и невесињских пушака, уздигао се под заставом обнове Царства, а историјски се манифестовао као нарочита "тежа Српства", која је терала Турке и Арбанасе да се клањају светињама у Милешеви и Дечанима, која је нагонила младог Ивана Мештровића да сања о монументалним статуама српских епских јунака, а која дан-данас наводи разне Енглезе, Французе и Јапанце да се "посрбљују", а самим тим прихватају (васељенско) Православље и (српску) крсну славу.

Где је Свети Сава, ту је васкрсење

"Велики нису они народи који имају велику историју, већ они који имају велику легенду", пише Јован Дучић у Градовима и химерама. И заиста, велики народи не само да имају велике приче, него они настављају да их причају.

А свакако једна од највећих прича коју Срби имају јесте прича о младићу који није хтео да буде принц јер је изнад власти и моћи волео Бога, правду и истину, прича о сину који је поучио оца, прича о оцу нације који је терао краљеве да постају монаси, сељаке и занатлије да постају хајдуци, ускоци и устаници, а један малобројни европски народ да свесно пркоси сваком осионом цару који му стане на пут, па макар био најјачи. Па макар био и његов.

Савиндан је национални празник са дубоким коренима и правом мером – слави се радно, у школама, испод иконе Светитеља, певајући му песме и славећи Господа.

То је такође једно мало чудо, и у томе се Срби данас много боље држе и од Руса, који се још увек плаше да икону Св. Сергија Радоњешког унесу у образовне институције своје секуларне државе, или од Ираца који су у шенлуку, пијанчењу и светлости зелених рефлектора изгубили из вида икону равноапостолског Св. Патрикија.

Срби су далеко од савршеног народа, а још су даље од сопственог идеализованог виђења самих себе, али опет се не може рећи да се не труде да у својим повесним посртањима испред себе и даље држе икону Онога који их је, овако или онако, учинио оним што јесу. У том контексту радују призори српске омладине који се тиранији реалполитике и ефемерне беде Земаљске Србије супротстављају са иконом у руци и речима српских светитеља у срцу.

Надајмо се само да им вера неће поклекнути, да их саблазни неће завести, а да их успех неће опити да забораве наук Светог Саве да су школа и књига ипак изнад власти и државе. Ако запамте, а и сви ми са њима, да је Бог у правди, а не у сили, онда заиста ничега другог не морамо да се плашимо. Јер где је Свети Сава, ту је и васкрсење.

(РТ Балкан)