субота, 19. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Да ли ће народ бити јачи од ненародног закона?
Коментар дана

Да ли ће народ бити јачи од ненародног закона?

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Орловић   
петак, 10. јануар 2020.

Српска православна црква (СПЦ) је најважнија преостала „пансрпска“ институција која живи у државама насталим на простору бивше Југославије и окупља Србе (уз Матицу српску, Партизан, Звезду). Али предновогодишње усвајање црногорског „Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница“ (Закон, Сл. лист ЦГ, бр. 74/19 од 30. децембра) могло би бити корак ка остварењу „плана“ да се том симболу васколиког српства „стане за врат“, постепеним свођењем њеног деловања само на територију Србије. Овај закон којим се национализује црквена имовина могао би представљати први корак ка том циљу.

            Закон је изазвао силу негодовања у више црногорских градова, која не јењава, као и протесте и молебане у градовима Србије и Српске. Православно свештенство и народ исказују бојазан да ће држава на темељу оваквог закона убрзо отпочети са правним и физичким запоседањем православних светиња (манастира и цркава) СПЦ у Црној Гори за рачун неке друге, можда црногорске цркве. Има ли у Закону основа за такву стрепњу?

            Испочетка, Закон уобичајено гарантује слободу вероисповести, забрањује дискриминацију, одваја цркву од државе, садржи гаранције аутономије верских заједница, права верника, уређује положај верских школа, али садржи и одредбе у којима се могу препознати неки даљи, политички циљеви.

            Прво, верска заједница (или њен део) која делује у Црној Гори а којој је седиште у иностранству (попут СПЦ) мора да се региструје да би уживала права која гарантује Закон (подноси пријаву за упис у регистар) и да би стекла статус правног лица. Одлука министарства о регистрацији је конститутивна (дакле може бити и одбијајућа) и зависи од испуњености Законом прописаних услова (вид. чл. 18-34 и 61 Закона). Овде је правно проблематично то што се наново одлучује о правном статусу Митрополије и Епархије СПЦ у Црној Гори које су већ пријављене и евидентиране по ранијем закону (Закон о положају вјерских заједница из 1977). Тиме се негира већ стечено статусно право и крши начело правне сигурности.

            Највећи проблем вези са овим законом су његове „Прелазне и завршне одредбе“ (вид. чл. 62-64) које се граде на 1. децембру 1918. То је неспорно дан стварања Краљевства СХС, али не и престанка постојања Краљевине Црне Горе (Црногорска војска је капитулирала у јануару 1916. па су због тога потоњи легитимитет црногорске владе у егзилу и међународноправни субјективитет Краљевине Црне Горе упитни, а по питању престанка те државе не може се заобићи ни Подгоричка скупштина која је изгласала уједињење са Краљевином Србијом 26. новембра 1918). Тај датум (а не неки други, ранији - рецимо долазак на власт Скендербега Црнојевића 1513) је узет као угаони камен изградње верских објеката. За све цркве и манастире изграђене пре тог 1. децембра 1918. „улагањима грађана“ или „путем јавних прихода државе“, као и за верске објекте који су „прибављени из јавних прихода државе“ или су били у државној својини до тог датума, верске заједнице морају да докажу (по правилима управног и парничног поступка) своје право својине (без обзира на то да ли су уписани као носиоци својинског права или не – sic!). Терет доказивања је на верским заједницама и ако пред органом управе не докажу постојање права својине верски објекти ће, као културна баштина Црне Горе, постати државна својина. По упису свог права својине држава ће дати право коришћења (државину) некој регистрованој верској заједници, а то не мора бити Митрополија црногорско приморска или Епархија будимљанско никшићка, иако по бар стогодишњем одржају неспорно имају право својине. Шта су то „улагања грађана“ или изградња „путем јавних прихода државе“ приликом подизања, на пример Цетињског манастира 1484, не да се ни замислити. Кључно је то да орган управе у наредних годину дана има право да утврди који су то верски објекти и земљиште државни, а потом и одлучи коме ће их предати у државину, на коришћење и располагање.

            С обзиром на ставове власти у Црној Гори о СПЦ (промотер је „руског империјализма, великосрпског национализма и агресивног светосавља“, М. Ђукановић) за останак наших светиња у нашим рукама мора да се побрине српски народ. Насупрот надању црногорске власти, њега је овај закон поново ујединио па ако остане одлучан и бескомпромисан Закон ће пасти. А тиме ће се предупредити слични покушаји који би могли уследити у, рецимо, Хрватској, Босни и Херцеговини или у Метохији са Косовом.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер