Да ли је могућ повратак из "паралелне уставности"?!

Пита ли се ико како смо дошли у стање да нам странци, после три деценије вишестраначја, утаначују разговоре између власти и опозиције. Као да се договара поратни сусрет љутих ратних непријатеља који треба да прихвате мир. Заправо се припрема слика да наше политичке странке (и странчице) треба, ето, да се договоре око фер изборних услова, око представљања у медијима са „националном фреквенцијом“ („Пинку“ ваљда, „Првој“ и другим) па ће све да буде демократски. Ех, да је српски проблем тако површан и технички, него су ствари далеко отишле. Изван Устава и закона, у некакав „паралелни устав“.

Уз туторе из Европе, ко су ти који би требало да преговарају? На једној страни су опозиционе странке које су, после читавих 30 година легалног деловања, пред нестанком. Не само да их нема у Скупштини, него готово да их нема ни у бирачким телу. Опозиционе вође (већина), одавно пале са власти, изгледају као без шансе да се врате. А јесу ли се запитали каква им је владавина била ˗ корумпирана, дезорјентисана, невешта...? Када нађу одговоре, једино што би преостало је да се склоне из првог реда и искрено подрже демократску борбу нових, бољих лица.

Данас је парламент још бесмисленији али не само зато што уопште нема опозицију (европски феномен), већ и зато што су „расправе“ заправо ôде шефу државе и покуде опозиције

Друга страна у будућем преговарању је власт, прецизније СНС као кључна владајућа странка (остале су сателити). Она би могла допринети политичком побољшању али, све су прилике, гледајући протеклу деценију, да неће. Први разлог је деформација уставних институција које раде по правилима паралелног устава „кројеног по мери једног човека“ (не, није Де Гол). По том неписаном уставу, Скупштина је прво постала бесмислена са измишљеним правом власти да подноси небројене амандмане на своје сопствене закона (јединствен случај упоредноправно), како опозиција не би дошла до речи. Данас је парламент још бесмисленији али не само зато што уопште нема опозицију (европски феномен), већ и зато што су „расправе“ заправо ôде шефу државе и покуде опозиције. А они су изван парламента. Како све то изгледа слободномислећим грађанима, а како ли странцима, не смемо ни помислити.

Паралелни устав није срозао само народно представништво, него је деформисао и друге институције. Влада, добровољно, не утврђује, нити води политику – макар што би по Уставу то морала. Супротно, Влада помно слуша и спроводи наредбе, како га премијер јавно назива, „шефа“ (ово је аманет садашње опозиције). Председник Републике („шеф“) је Владин творац и руководилац, а парламент му је техничка подршка за усвајање закона. Парламенту се, уз то, унапред одређује трајање. По паралелном, неписаном уставу председник Републике доноси све „акте владе“ ˗ најважније политичке одлуке: међународне (споразум у Вашингтону), економске (кредитно задуживање), социјалне (предизборних 100, 60, 30 евра), здравствене (анти-ковид вакцине), полицијске (рат мафији) и све друге. Ако се нешто од овога критикује, лако се прогласи мржњом.

Још једна институција, политичка странка одавно је изашла из Устава, погазивши одредбу да не сме „непосредно вршити власт, нити је потчинити себи“. Држећи се паралелног устава владајућа странка, по угледу на претходне, чини баш то, одржавајући своју парадржавну структуру за спровођење одлука страначког вођства. Политичка странка је кључна веза између капитала, државе (носилаца функција) и народа (гласача). Логика нашег паралелног устава је да шеф владајуће странке уједно буде и председник Републике, те је тако круг затворен.

Нека нас убеде да ће укинути паралелни устав, да ће институције радити само свој посао, а да критика неће бити звата мржњом. Тада ће их сам народ изабрати, неће им требати ни преговарачки тутори, ни центри моћи споља и унутра. Само, то је мало дужи пут ˗ ко је спреман?  

Где је излаз, има ли пута за повратак Уставу? Будући разговори о изборној кампањи, њеном спровођењу и финансирању сигурно нису излаз из паралелног устава па не треба ни трошити време на тактику корак по корак. Суштинска ствар за опозицију није добијање предизборних мрвица са и испод стола, већ је потребна жртва за демократску идеју и став, макар дуго остала ван парламента. Нека опозиција ради на подизању политичке културе, милионитим понављањем да политика није превара него вештина за општу добробит. Нека моле народ, свуда и стално, да се новим лицима пружи шанса да то докажу. Нека нас убеде да ће укинути паралелни устав, да ће институције радити само свој посао, а да критика неће бити звата мржњом. Тада ће их сам народ изабрати, неће им требати ни преговарачки тутори, ни центри моћи споља и унутра. Само, то је мало дужи пут ˗ ко је спреман?