Шта је то "Звездина породица" и како се постаје "симбол српства"

У „Политикиној“ рубрици „Погледи“ освануо је, 4. јануара, текст „Звезда је породица“ Јелене Тришовић, „руководиоца пројеката друштвене одговорности ФК Црвена звезда“ (шта год то било), што ме понукало да реагујем и дам понеки коментар.

Као повремени аутор и свакодневни читалац чланака у „Погледима“ сигуран сам да та рубрика није, или није до сада била место где се објављују рекламно-промотивни текстови. „Политика“, додуше, објављује промотивне чланке, у посебном фонту, о банкарству, осигурању или некој држави, претпостављам уз накнаду али увек изван „Погледа“. Но, канда за Звезду црвену то не важи.

Сам текст је ситно ткана ода о хуманости једног фудбалског клуба, боље рећи статистичко-високопарни хвалоспев о себи самом

Сам текст је ситно ткана ода о хуманости једног фудбалског клуба, боље рећи статистичко-високопарни хвалоспев о себи самом. Нека и васколико читалаштво „Политике“ сазна да Звезда „води бригу о свим сегментима нашег друштва“ (шта ли су ти „сегменти“), као да је реч о влади српској све са шефом државе. Или ја нисам обавештен па не знам, нити видим да су институције извршне власти и један фудбалски клуб – како нам аутор наслови: „породица“ – прожете међусобно. Толико да се човек запита, а поготово ми из црно-белог табора, где то стаје Звезда а почиње Србија? И обратно.

Но, да не лупамо главу, наш „руководилац пројекта (...)“ у улози аутора не прескаче универзални одговор на ово реторичко и слична глупа питања – „Црвена  звезда, као један од највећих симбола српства“, дакле исто му је што и држава, додајем ја, или како ономад навијачи исковаше паролу: „Звезда Србија, никад Југославија“. Шта има ту да није јасно?

Е, па није јасно подоста тога. Није ли лицемерно бавити се ситним хуманитарним радом – шалови, капице, вунене рукавице и понегде 10.000 евра, а преко и од државе, дакле нас грађана, добијати – не зарадити – милионе евра од Газпрома, јавних предузећа или/и буџета. Од клуба је направљена организација – ценим да је то био од постања, али се у великој Југославији то није видело „из авиона“ – која је продрла у све сфере спорта и око спорта – савез фудбалски, нешто што се зове организација судија, у друге спортове од Железника до женског ватерпола и џудоа. Све је то и свуда звездашко, наше, како аутор поетски вели „црвено-бела крв“. А спорт? Какав спорт, зна се ко ће бити шампион.

Не могу а да мало детаљније не реагујем на ауторову, деценијски понављану фразу о „једном од највећих симбола српства“. Да кренем од назад, ако су „српство“ по дефиницији (признајем да је не знам) Срби и Србија, плитко и заблудно је тврдити да је један највећих симбола „српства“ клуб настао у Југославији '45-те, све су чињенице на иницијативу државне безбедности (ОЗНА па УДБА), чији су име и грб црвена петокрака звезда, симбол комунизма и комуниста којих до ослобођења '44-те готово да и није било у Србији

Не могу а да мало детаљније не реагујем на ауторову, деценијски понављану фразу о „једном од највећих симбола српства“. Да кренем од назад, ако су „српство“ по дефиницији (признајем да је не знам) Срби и Србија, плитко и заблудно је тврдити да је један највећих симбола „српства“ клуб настао у Југославији '45-те, све су чињенице на иницијативу државне безбедности (ОЗНА па УДБА), чији су име и грб црвена петокрака звезда, симбол комунизма и комуниста којих до ослобођења '44-те готово да и није било у Србији. Тај нови клуб је „као мирисао на реакцију“ не би ли успела „подвала“ да „амблем Црвене звезде, петокрака, постане српски амблем. Е, то је Удба успела (...) да је црвена боја српска боја“ (Дејан Мијач). Сведоци смо, обукоше нам и репрезентацију у црвено (др Терзић, ваљда). А ономад песник, или то беше новинар, жмурећи на све ово, уметну нам Звезду, барабар, међ' упечатљиве симболе „српства“ као што су СПЦ, САНУ и „Политика“ („мало мачку телећа глава“), што и наш аутор рутински понови.

Сигурно да је политички оптимално хвалити Звезду и хвалити се звездаштвом, што се учестало и ради, јер ће један већи број грађана (нека их је и 500.000) само на основу „црвено-беле крви“ дати свој глас. А онда до већине на изборима треба још мало, отприлике толико. Али, „Политика“ није политичар и сигуран сам да јој, тиража ради, таква промоција не треба па ни оваква похвала „једном хуманом клубу“.