Дан после

Пре или касније ова влада ће пасти – што пре то боље – и мислим да је управо сада право време да се почне озбиљно промишљати о томе шта нас чека после тога.

Власт која долази требало би да уради неколико послова који ће грађанима Србије повратити самопоштовање и достојанство, а себи отворити могућност стварања нормалне Србије. Пре свега, мора направити поштену и јавну примопредају власти. Не сме се догодити да министар финансија Цветковић тврди приликом примопредаје да је затекао 350 милиона евра мањка, а у исто време одлазећи министар финансија Млађан Динкић тврди да има вишак од 1,3 милијарди евра, с којима прави фамозни НИП, оснива још једно своје министарство и користи паре (које нема?) за предизборну кампању коалиције којој се придружио зарад имунитета (опасан грип долази). Не сме се догодити да НИС, један од главних пунилаца буџета, час има плус од 4,5 милијарди динара, час губитак од 250 милиона евра. Чак би можда помогло да се домаћем беспосленом ревизору придода нека (ако има) поштена ревизорска ино кућа зарад објективности. Грађани би требало да знају за све обавезе (кредите) које су у њихово име преузете. Морају знати и за колико је продата огромна друштвена имовина и на шта је све Агенција за приватизацију, за осам транзиционих година свог постојања, утрошила 850 милиона евра.

Уништавање домаћег финансијског сектора, омогућавање страним банкама да изнесу енормне профите из Србије, као и политика девизног курса чијим руковањем су привилеговани појединци стекли енормне капитале, јесте само успутни посао нове власти који веома интересује наше грађане.

Најмање што се у „дану после“ може учинити за обавештавање грађана Србије су свакодневни јавни извештаји о трошењу новца из свих буџета у које се сливају порези и остали приходи. Нормално да постоје и законом заштићене информације које не спадају под овакав захтев. Сигуран сам да оваква идеја, иако у првом тренутку звучи утопистички, због великог броја корисника и броја трансакција које се обављају свакодневно, веома брзо може да се покаже као права мера за заустављање корупције и ненаменско трошење новца грађана Србије. Савремена технологија омогућава да се једним кликом на сервер било које администрације могу видети сви изводи буџета државе, осталих владиних институција, а и свих других државно-локалних администрација и јавних предузећа. Појава података на њиховим сајтовима омогућила би јавни увид у трошење „наших пара“. Како постоји довољно велики број грађана (замислите хиљаде пензионисаних административаца жељних да саопште истину!) који су информатички писмени, а и стручни да објављене изводе мериторно тумаче, идеја постаје и могућа и сврсисходна.

Поставља се још само питање како те информације да се предоче српској јавности, која је најзаинтересованија за њих. Свеопшти медијски мрак пробио би се ексклузивношћу информација и сигурном жељом опозиције да то стигне у све медије. Постоје и медији заинтересовани да објективно извештавају и тиме подигну свој рејтинг код грађана у наступајућим медијским оловним временима. Обавезно достављање ових информација свим посланицима Скуштине Србије, као и Агенцији за борбу против корупције, било би допринос враћању самопоштовања грађанима.

У „дану после“, нове власти морале би да најхитније уведу комплетну информатичку мрежу која би се са врха проширила и до најудаљенијих месних заједница, до последње забити Србије, где би се могло сазнати на шта се троше „наше паре“. Ова акција, ем што у државним размерама не би била скупа, ем постоје хиљаде некоришћених компјутера на свим нивоима власти који би се могли искористити у праве сврхе (уместо бесконачног играња разноразних игрица), ем би ово омогућило свеопшту контролу власти из сваког кутка Србије. Узгредне користи оваквог информатичког пројекта биле би несагледиве: 21. информатички век почео би да стиже у Србију.

Помагањем формирања „Грађанске иницијативе“ која би на свим нивоима проверавала понашање нове власти, партије на власти би јасно ставиле до знања да им не смета било који јавни увид у њихове послове. Грађанска иницијатива би се, пре свега, концентрисала и јавно објављивала праведност цена свих јавних добара и  услуга, како би грађани били свесни да је заиста потребно у циљу функционисања државе имати реалне цене свега што утиче на свакодневни живот. Грађанску иницијативу формирали би грађани од истакнутих нестраначких појединаца стручних и препознатих од грађана као честитих људи. Они би имали саветодавну улогу и дужност да о својим сазнањима правовремено информишу грађане.

Визија изласка из кризе са предоченом стратегијом и конкретним програмима требало би да послужи грађанима као објективна информација којом би се осећање беспомоћности и страха од кризе предтворило у импулс који би подстицао акције за организовано превладавање неизвесне будућности. Овакав почетак „дана после“ омогућио би поштовање новим властима од стране грађана и давање ограниченог временског простора за уређивање свеколиког хаоса у Србији. Уређивање односа према раду, привреде, судства, школстава, здравства, војске, јесу далеко комплексније операције које сигурно захтевају много више знања, времена и компетентних кадрова.