Dobričin prsten i drugosrbijanci

Mediji su na različite načine propratili tužbu NVO-globalista protiv tzv. „oca nacije“ Dobrice Ćosića. Kako tabloid pomalo nepristojno kaže: „tužile babe dedu“ jer je pre deset godina u vreme NATO bombardovanja napisao nešto loše o Albancima. Posle tog i takvog „tužićemo vas sve“ nastupa, domaća javnost se podelila na one koji bi da brane onemoćalog pisca i one koji u njegovoj izjavi vide nepristojan i politički nekorektan nacionalizam i šovinizam.

Osim što se ovim selektivno ograničava sloboda misli i reči (jer ne možemo zamisliti da bi oni isto tako tretirali sličnu rečenicu u kojoj bi talog Balkana umesto Albanaca bili Srbi) mnogima je odmah upalo u oči da je tužba podignuta u okviru trenutne kampanje „svi u NATO“ jer je potrebno da se naglasi srpska krivica i nevinost ove vojne alijanse za dešavanja na terenu 1999. godine. Targetiran je pisac koji je na ko zna koji način proglašen za „oca nacije“, i kao takav od dežurnih denacifikatora i NATO lobista bio viđen kao neko koga treba prikucati na stub srama. Dakle, ovo nije obračun sa ostarelim piscem koji je uzgred budi rečeno stari pacifista, levičar i internacionalista, već sa ostacima srpskog nacionalizma koji još vreba iz prikrajaka i tako sprečava Srbiju da bez „nacionalne brige i pameti“ uđe u Evroutopiju. Smatraju ovi borci protiv srpskog nacionalizma i borci za nametanje stavova natovske propagande da je stari pisac dobra meta. Prvo, star je i neće se mnogo braniti (čak su i njegovi učenici vremešni), a dovoljno je veliko nacionalno ime da će da odjekne.

Može se reći da nisu pogrešili, jer ako na simboličnoj ravni otmu piscu „prsten moći“ koji mu je nezasluženo davao titulu „oca nacije“, oni mogu tu moć da iskoriste protiv „velikosrpskoga nacionalizma“. Dobrica kao levičarski disident sa svojim globalističkim pogledom na svet zapravo je preteča drugosrbijanaca i njihovih kampanja protiv srpskog nacionalizma. Pre bi smo mogli reći da je on otac druge Srbije no „otac nacije“. Stoga se drski napadi NATO lobista iz civilnog sektora na vremešnoga pisca mogu smatrati simboličkim edipalnim oceubistvom.     

Uz to, nije nebitno ni što se tako na značaju daje nekome ko zapravo nikada i nije bio pravi srpski nacionalista. Dobrica je bio komunistički internacionalista da bi posle prešao u moderniji globalizam, onaj socijaldemokratski i evroatlantski. On je i dalje ostao ubeđeni levičar, internacionalista, pacifista i globalista. Što se tiče Kosova koje je po njemu „balast koga se treba rešiti“ na neki način je bio blizak i Đinđiću, što je osetljiva tema za one koji bi da se predstave kao jedini pravi naslednici „pokojnog premijera“. Dobrica je, pisali smo o tome („Stara srpska politička misao“), oko Kosova zastupao defetističke stavove kakvih bi se i neki u LDP-u postideli, za šta je očekivao osudu sa patriotske strane. Ako je neko napadao „mitomaniju“ oko Kosova onda je to bio Dobrica Ćosić, i ako je neko zaslužio zahvalnicu „drugosrbijanaca“ svojom osudom i onih koji su barem verbalno odbijali da prihvate proglašenje nezavisnog Kosova, onda je to stari pisac. Stoga ga je i iznenadio i zaboleo napad sa te strane. Sa patriotske strane nije ni mogao doći, jer su patriote (sa i bez navodnika) zaćutale, ili se bave svojim jadom.  

Mi naravno verujemo da „drugosrbijanci“ nisu toliko politički nepismeni da ne vide da zapravo napadaju čoveka koji im je bliži po stavovima (naročito u vezi s Kosovom, četničkim pokretom, pravoslavljem i nacionalizmom) čak od mnogih pripadnika DS establišmenta. Odnos prema srpskoj „mitomaniji“ i prema „tribalnom, varvarskom Balkanu“ je kod Ćosića drugosrbijanski, ili je pak njihov blizak ćosićevskom, dakle pun negativnih i, zašto ne reći, zapadnjačkih rasističkih stereotipa prema Balkanu. No, na stranu strukturalne idejne bliskosti između „oca nacije“ i dece titoizma, koje imaju koren u jednostranoj interpretaciji „prosvetiteljske ideje“ u koju sujeverno veruju zajedno sa starim piscem. Oni su, kao što smo rekli, u kampanji „svi za NATO“ ciljali zapravo „patriotski simbol“. No, osim sukoba „malih razlika“, tu je očigledno po sredi i ozbiljnija politička pozadina akcije „uhapsimo pisca zbog onog što je napisao“, jer se u njihovom taboru ne troši uzalud municija.

Naime, sadašnja politika predsednika Tadića, sa potpisivanjem gasnog sporazuma, zatim sa povišenom patriotskom retorikom Jeremića Vuka (dakako za sada samo retorikom) i sličnim, došla je na tapet pronatovskog NVO sektora. Tako se udar po Dobrici i njegovom levičarskom „patriotizmu“ može dovesti u vezu i sa kampanjom koju isti vode protiv predsednika i ministra spoljnih poslova. To naravno nikako ne znači da su Ćosić ili Tadić ili Jeremić zaista nacionalno opredeljeni ljudi i još manje da su spremni da se za to odlučnije bore. Ali, i samo spominjanje Srbije ili prikazivanje srpske trobojke u retuširanom i politički korektnom „srbijanskom nacionalizmu“ izaziva nervozne reakcije u pronatovski orijentisanim strukturama civilnog sektora. Oni kao da kažu: „svesni smo mi da je taj patriotizam i nacionalizam u velikoj meri simuliran, ali on može da dovede do neželjenih posledica ako ga javnost shvati ozbiljno“. Proces denacifikacije je skoro dovršen i sad im nije potreban neko da im tu mrsi konce, i time onemogućava implantiranje pro-natovskih stavova o srpskoj krivici za sve i svašta, počevši od „legendarne krivice“ za Prvi svetski rat.

Tako se nesrećna Srbija često nalazi u poziciji da bira između lažnih alternativa, u ovom slučaju između jalovog patriotizma i otvorene kolaboracije. Kako god da izaberemo ili na koju god stranu se stavimo, sirota mala Srbija je očigledan gubitnik. Nema izlaza iz istorijskoga ćorsokaka dokle god titoizam i njegova čeda dominiraju javnim mnjenjem Srbije, dokle god se ne izađe iz vladajuće paradigme koja potiskuje i marginalizuje autentičnu Srbiju i njenu tradiciju.