Европа на хрватски начин

Улазак Хрватске у ЕУ требало је да омогући побољшање положаја Срба и остваривање њихових основних људских права, између осталог и права на слободно служење језиком и писмом. Побуна тзв. бранитеља у Вуковару и млака реакција државног врха у Загребу сведоче да се хрватско друштво ментално још увек налази у рату, а да су национализам, шовинизам и мржња према Србима толико уткани и у модерну хрватску државу да је не могу сакрити, ни покрити никакве европске звездице, нити лицемерни говори о помирењу и сарадњи.

У шовинистичком насиљу у понедељак демонстранти су се у Вуковару сукобили са полицијом и поразбијали тек постављене двојезичне плоче, а чињеница да је мали број насилника успео да савлада кордон полиције показује недостатак политичке воље Загреба да се стане у одбрану закона и људских права.

Иако премијер Милановић изјављује да влада неће одустати од постављања двојезичних табли на јавним установама, хрватске „бранитеље“, који су основали „Стожер за обрану хрватског Вуковара“, није убедила премијерова порука да је рат готов, већ, уз асистенцију појединих бискупа, појачавају притисак на власт, путем јавних писама њихових „удруга“. Јавни протест упутила је између осталих и „Удругa удовица хрватских бранитеља из Домовинског рата Града Загреба и Загребачке жупаније“, а десет од 17 чланова Савета министра бранитеља Предрага Матића су у јавном саопштењу ситуацију у Вуковару оценили врло опасном и затражили хитну „одгоду“ свих активности око постављања двојезичних плоча.

Као посредник се у процес укључио и градоначелних Осијека Ивица Вркић. Док „бранитељи“ захтевају 50-годишњи мораторијум на ћирилицу у Вуковару, Вркић за све оптужује Србе, који не поштују хрватску државу и, по њему, да би уопште могли да траже своја основна права, Срби морају да прихвате „хрватску стварност“, помогну у тражењу несталих и погинулих и учествују у „колони сјећања“.

Хрватски националисти, шовинисти и нацисти увек су мислили да ће Хрватска бити срећна када број Срба падне на три-четири посто, а када се после „Олује“ то и десило, на мети су и основна људска и мањинска права Срба. И док хрватска држава сваке године званично прославља поновно освајање Крајине и протеривање стотина хиљада Срба, и док се бивши генерал и некадашњи пљачкаш банака Анте Готовина слави као светац, не треба да изненади што је за вуковарске „бранитеље“ прихватљиво да Срби у овом граду живе, кад већ нису сви протерани, али да живе у ћутњи и нека се што мање виде, без права која заслужују „победници и жртве“ Хрвати.  

Бура око ћириличних натписа поново је оживела ту врсту хрватског фашизма кога се то друштво, или један његов, нажалост већи део, изгледа никада неће одрећи упркос уласку у ЕУ. Уз све то званичници Еврпске уније не врше ни изблиза довољан притисак на Загреб како би га подстакли да прекине са непоштовањем права Срба у Хрватској.  

Да су се инциденти и разбијање двојезичних табли десили негде у Србији, вероватно би запенушани евробојовници већ тражили нечије главе, али пошто се све дешава у „европској“ Хрватској, Денис Абот, портпарол поверенице Европске комисије Андруле Василиу за образовање, културу и вишејезичност, само је суво саопштио да је језичка политика у надлежности држава чланица и да одлуке о постављању двојезичних натписа нису регулисане европскима законима. Овим је јасно из Брисела послата порука да Срби не заслужују подједнаку заштиту, док Срби у Хрватској осим декларативне, немају подршку ни од званичног Београда, у коме напредњачки "парни ваљак" настоји да прегази све што смета развоју добросуседских односа и путу ка ЕУ. Запањујућа је незаинтересованост власти Србије поводом проблема Срба у Хрватској. Док се у Хрватској доносе дискриминаторски закони, а у Вуковару разбијају табле, у Београду о томе званично нема ни речи.

Уместо протеста и осуде, саветница Томислава Николића за медије Станислава Пак најављује посету председника Хрватске Иве Јосиповића Београду у октобру, уз изјаву да ће главна порука Николића бити да за регион нема будућности без сарадње и решавања проблема дијалогом.  За дијалог су потребне две стране, али док једна упорно ћути и понижавајуће пружа руку помирења, ниједан проблем Срба у Хрватској не може бити решен.