Glasam za Pe-De-Ve

Ko još ne voli male, slatke bebice?  Da li bi ikom bilo teško da učini nešto za njihovu dobrobit? I zaista, kada treba dobiti podršku javnosti i naroda “za bebe“, veliki su izgledi da će to biti sa uspehom. Inkubatori, nova bolnička odeljenja, novac za operacije u inostranstvu. Ruku na srce, to ne može svako. Potrebno je da imate ideju, preuzmete inicijativu, da imate talenta za pi-ar, menadžerske sposobnosti da organizujete i kanališete energiju i dobru volju drugih i usmerite je ka plemenitom cilju, i skoro da ste tamo.

Sve to je, izgleda, lakši deo posla. Onaj teži jeste proceniti da li vaša ideja, ma kako dobro zvučala, i ma koliko plemenit cilj imala, donosi više štete ili koristi tim istim slatkim bebicama kojima želite da pomognete?

Tako je i kampanja „Glasaj za bebe“ za ukidanje PDV-a na bebi opremu i hranu za bebe, u kojoj je sakupljeno 180.000 potpisa građana Srbije, završila kao farsa. Sa eventualnim srećnim krajem jedno za neke političke igrače koji su dobro znali da se malo te bebi-slatkoće može preneti i na njih ovog 6. maja, pa su ovu ideju mreže roditeljskih udruženja i dečjih organizacija pretvorili u svoj politički kapital.

Naime, Vlada Srbije je 30. marta usvojila amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona porezu na dodatu vrednost kojim je predviđeno da roditelji ili staratelji mogu da povrate PDV na kupljenu opremu i hranu za bebe. Ukidanje PDV-a na bebi opremu ovih dana treba i da se izglasa a zatim i primeni.

Avaj, organizacije koje su se zalagale za tu meru već su shvatile da neće biti efekta za roditelje, nego verovatno i štete.

Praktični, kakvi po prirodi stvari jesu, trgovci su odmah podigli cene bebi proizvoda za 20 do 30 odsto, dok su stručnjaci izračunali da će manjak u državnoj kasi biti veći za oko pet milijardi dinara. Roditelji će dakle, ubuduće biti prinuđeni da plaćaju daleko skuplje proizvode za bebe nego sada, i da svoj teško izboksovani popust ostvaruju jedino skupljajući svakodnevno fiskalne račune, noseći ih nekom birokrati (na nekom novouvedenom budžetskom radnom mestu) kako bi na kraju, ukoliko se uklope u propisani godišnji limit od 55.000 dinara (nema šanse), bili na kakvoj-takvoj pozitivnoj nuli, tj.tamo odakle su i krenuli pre ove inicijative. Gubitak u državnoj kasi naravno ostaje, a taj gubitak valjda pogađa sve članove ovog društva pa i bebe, za koje treba plaćati lekare, graditi domove zdravlja, bolnice, jaslice...

Posebna tema je i pravednost mere koja se odnosi i na roditelje koji svoju decu oblače u Armani i kupuju im luksuzna kolica od 100.000 dinara. Samo PDV na takva kolica (koji će sada završiti u džepu trgovaca) dovoljan je da se za dve bebe iz  socijalno ugroženih porodica obezbede po kvalitetna nova kolica..

A koliko će cela ova ujudurma da podigne natalitet u Srbiji, na to ne treba ni trošiti reči. Možete li da zamislite nekog statističkog potencijalnog roditelja koji sa digitronom u ruci preračunava cenu svoje buduće bebe sa i bez PDV-a? Natalitet je, uprkos onome što roditelji željni finansijske podrške pričaju, jedna daleko složenija priča, kojoj ne mogu da doskoče ni mnogo bogatiji i pametniji od nas.

Naravno, sve što se kao epilog ove akcije desilo, već nedeljama su po medijima najavljivali ekonomisti, ali kad vlada opšta euforija povodom plemenitog cilja, prosto deluje kao da ste loše vaspitani ili zli kada ljude suočavate sa činjenicama. Na prvu loptu uvek deluje bolje nešto činiti, makar naivno i trapavo, nego pustiti da stvari ostanu onakve kakve jesu. Ako vam je za utehu, dok budete sa kesom fiskalnih računa u ruci čekali u nekom redu na svoje sledovanje poreza na slatkoću, setite se da su samo imali najbolje namere.