Кокаинска драма Биљане Србљановић

Позната списатељица и једна од икона тзв. европске Србије Биљана Србљановић ухваћена је, како наводи дневник „Ало“ у куповини кокаина. Хероина модерног српског позоришта дрогу је од свог дилера на улици купила два пута, крајем новембра и почетком децембра прошле године, због чега је против ње београдска полиција поднела кривичну пријаву за дело неовлашћено држање опојних дрога. „Ало“ наводи да је Биљана у полицији признала да је купила дрогу и дала детаљне податке о свом дилеру, а премда се пред истражним судијом 7. фебруара бранила ћутањем, сада јој прети новчана или казна затвора до три године.

Иако је од куповине прошло више од два месеца, а Биљана се на суду нашла почетком фебруара, вест о њеном привођењу у јавност је доспела тек сад. О случају детаљно пише само лист „Ало“, док већина осталих најважнијих медија о томе не пише ни изговара ни реч. Необјашњива аутоцензура обавила је овај инцидент, иако је новинарски гледано, вест о привођењу некадашње кандидаткиње ЛДП-а за градоначелника Београда, доцента на Факултету драмских уметности у Београду и супруге бившег француског амбасадора у Србији идеална за дуготрајну експлоатацију, иако то на први поглед може да изгледа и као медијска хајка. Медији ипак имају пуно право да јавности предоче све доступне информације о политичким личностима, што Србљановићка свакако јесте, без обзира да ли такво извештавање задире у сферу приватног живота, или, како је овде случај, у сферу криминала.

Уместо валидних информација Србљановићка је, међутим, већ добила дежурне бранитеље, који настоје да је прикажу као жртву завере, а њена два грама као ништа у односу на тоне кокаина које прођу кроз Србију и стотине килограма које су се до сада нашле у носевима српске политичке, привредне и естрадне елите. У том тону је написан текст Ане Радмиловић и жалопојка извесног Николића777 на Блогу Б92, а у „Данасу“ се јавио, ко би други, него Светислав Басара, који је одмах распалио по „политичарско-удбашко-новинарској намештаљци“, која би наводно требала да ЛДП-у, партији која је Србљановићку 2008. кандидовала за градоначелницу Београда, у предизборном рату снизи рејтинг и представи је као наркоманско легло. Против „медијског линча“ глас је дигао и Ненад Чанак, који је навео да не оправдава кршење закона од стране некога ко претендује на јавно деловање, и уједно оценио: „да је помодна наркофилија Биљане Србљановић највећи проблем везан за наркотике у овој земљи, Шведска би нам завидела а Швајцарска пукла од зависти“.

Трговина наркотицима у Србији, која је једна од главних путева дроге са Истока, нажалост јесте врло развијена, а кокаин као дрога елите је одавно нашао своје место у српским високим круговима. Биљана Србљановић ту није изузетак, и свакако да је за многе из тог миљеа куповина два грама кокаина сасвим безначајна ствар, у односу на количине које су они до сада ушмркали, или на њену „величину“ и допринос у рату за европеизацију Србије. И у тој истој Европи, и свету, уживање наркотика међу јавним личностима је одавно уобичајена појава (последњи трагичан пример је Витни Хјустон). Али, у западном свету се такође очекује да неко ко учествује у политичком животу нема везе са наркоманијом и криминалом, а каријера неког западног политичара који би био ухваћен са пакетићем кокаина би свакако била готова.

Каријере политичара који су у Србији у конктакту са наркотицима и њиховом трговином нажалост нису ни близу краја, али њихова слобода и слобода многих крупних дилера не одобрава куповину коју је обавила Биљана Србљановић. О њеној кривици, била она велика или мала, последњу реч свакако треба да дају надлежне институције а не јавност, али, био њен случај намештаљка или не, за њу у политичком животу дефинитивно више не треба да буде места, јер се више не зна да ли су њени политички ставови плод разума или кокаинских психоза. Такође, криминалне активности, биле оне тешке само два грама, ни на који начин не треба да буду оправдане. Биљана Србљановић никако не може бити проглашена за наивну жртву система, и у овом случају подршка њој једнако је неморална као и сам систем, а једнако лицемерна као и тежак криминал сакривен иза маске Европе или патриотизма.