понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Копрцање рибе на удици или могу ли балкански народи своју судбину узети у своје руке
Коментар дана

Копрцање рибе на удици или могу ли балкански народи своју судбину узети у своје руке

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
четвртак, 05. март 2020.

Подгревање југоносталгичарских ШББКББ наратива, које све чешће можемо да чујемо у домаћим, али европским медијима, на екс-ЈУ простору углавном служи консолидацији спољне колонијалне управе. Када је бивша земља једном распарчана и опљачкана, сада треба поново да се интегрише да би се њом лакше и јефтиније управљало.

Али одбацивање овог колонијалног „сурогат југословенства/балканства“ не треба да подразумева затварање очију пред чињеницом да мале, корумпиране, и полуколонизоване екс-ЈУ државице/територијице немају ни снаге, ни политичке воље да се еманципују од улоге „треће класе на европском тржишту“, пијаце јефтиних стручних кадрова и још јефтиније неквалификоване радне снаге, „слободне економске зоне“ за понеку „гринфилд инвестицију“ (са подршком из државног буџета, како другачије?) и мало чега више од тога.

Стога треба бити свестан, и треба јасно рећи: за слободу и просперитет појединачних балканских земаља потребно је да сви народи Балкана антиколонијално самоопределе.

Тек када „свако свога убије субашу“, моћи ћемо да причамо о политичкој слободи и економском просперитету на Балкану, како год они били политички и економски каналисани. До тада ће као и до сада сваки слободарски пројекат неког балканског народа саботирати други балкански народи за рачун колонизатора.

Парадоксално, ово је истовремено и једина одржива перспектива за косовске Албанце. Тек када сами збаце колонизаторе („ослободиоце“) који их 20 година третирају као септичку јаму док их плаше бауком „српског агресора“, тек тада ће истински моћи ће да се „самоопределе“, и да заиста преговарају са Србима о својој будућности. Како ствари тренутно стоје, јасно је да колико-толико самостална Србија нема шта да разговара са Приштином, и да се сви преговори већ деценијама воде са Вашингтоном и његовим експонентима у Европи, који вуку све политичке и економске конце у покрајини.

Наравно, не треба имати илузије да је Србија некакав светионик слободе и самоопредељења на Балкану, и да је на том плану битно боља од других поробљених и колонизованих народа региона, али ипак треба бити свестан да је антиимперијални импулс и антиколонијални сентимент нарочито снажан међу њеним грађанима, што оставља трага и на њеној спољној политици, која често делује крајње прагматично и самостално и по критеријумима кудикамо моћнијих и богатијих земаља. Али и та релативна самосталност се најчешће своди на копрцање рибе на удици. Тек када сви покидамо конце којим нас контролишу страни луткари, моћи ћемо истински да управљамо политиком својих држава, и да међусобно преговарамо као слободни људи.

Али ово је могуће само ако заиста „свако свога убије субашу“, тј. ако се сам својим снагама ослободи спољашњих условљавања, и узме судбину своје земље у своје и само своје руке. Свако „ослобађање са стране“ (били ти „ослободиоци“ Срби, Руси, Американци, Кинези или ко год) само је ново поробљавање и нови вид хетерономије.

Тек када на Балкану добијемо генерацију грађана која је у политичкој борби сама извојевала своју слободу, имаћемо и државе које ће бити спремне да одговорно воде своје спољне политике, и истински успостављају мостове међу народима.

И да, треба рећи да је Југославија била таква идеја. И не, не треба се заносити да је Југославија ту идеју остварила у пракси. Југославија је била коктел различитих хетерономија и паневропска игра натезања конопца која се завршила тако што је конопац пукао и завршио у блату из кога нико ни не покушава да га извади.

Али идеју треба поштовати, не само зато што је била племенита, већ и зато што је била прагматична и политички зрела. Истовремено, не треба идолопоклонизовати политичку реалност једног недвосмислено пропалог политичког експеримента, јер тиме само служимо као корисни идиоти неоколонијалном дискурсу „стабилности на Балкану“.

Истовремено, важно је да се ослободимо малодушности: слободан Балкан није пуста машта. Мало-мало, па међу балканским народима бљесне луча слободе. И свака нова генерација без изузетка добије своју шансу да се олободи.

Тако је било са грчким όχι, тако са барикадама Срба на северу Космета, тако је било са масовним „антиполитичким“ протестима у Румунији, Бугарској, Србији. Све је експресно проглашено за овај или онај „сценарио“ ове или оне интересне групе (најчешће Сороша као дежурне Бабароге) и угушено помоћу локалних компрадора, који су тиме само себи дизали цену као локални „фактори стабилности“.

Покушај истог таквог гушења гледамо сад у Црној Гори, за сада без успеха, али уз свесрдну подршку како несрпских, тако и српских колонијалних елита, и уз злурадо добацивање суседних народа које су деценијама учили да је зло за Србе боље од добра за њихов властити народ.

Без обзира на то, верујте: овакви величанствени устанци народа биће све чешћа појава на Балкану. Ако буде среће, они ће захватити цели регион у једном величанственом ватромету слободе и солидарности, у коме ће у тренутку еманципације народи Балкана схватити да је једини истински начин да новостечену слободу сачувају — да је узајамно штите заједно са својим непријатним и неомиљеним комшијама.

Али ако „ватромета“ не буде, није ни то ништа страшно. Биће мноштва малих потреса и блесака слободе, који ће нам показивати где да идемо, и да једни у другима треба да тражимо савезнике, а не ривале у борбу за спахијску наклоност. Приликом сваког оваквог „малог праска“ биће довољно да се суздржимо од пакости према ближњима, према „бившој браћи“ и „непријатним суседима“, таквим какви су, да схватимо да се већ деценијама сви заједно кувамо у истом лонцу. И да просто пустимо домине да падају.

Политика је уметност могућег, а чуда се дешавају.

На Балкану и више него у другим крајевима Европе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер