Лицемерје, смоквин лист и "доброделатна љубав" раба Вучићевића

Како је на званичном сајту Српске Православне Цркве (СПЦ) објављено, 24. Новембра ове године, Патријарх српки г.г. Иринеј, уручио је грамату   за доброделатну љубав и помоћ Цркви, г. Драгану Вучићевићу. Да не буде забуне, ради се баш о ОНОМ Драгану Ј. Вучићевићу. Дакле, „за доброделатну љубав и помоћ Цркви“!? Алал вера!

Пре три године, у исти дан празника светога Краља Стефана Дечанског, баш у Дечанима, и некако баш након локалних избора на Косову којима је север потпао под власт Приштине, патријарх је уручио орден Светог Саве првог реда Александру Вулину.

Пре три и по године, док се мастило на бриселском потпису још сушило, Александар Вучић је присуствовао Светом Архијерејском Сабору. У ком својству остало је тајанствено, али он тада чак није био ни премијер, него ППВ, а не верујем да им је говорио о Максу Веберу, већ о политичким темама, а познајући га не верујем ни да је говорио кратко. Могуће да им је тада саопштио своје теолошке постулате попут: “Спустили смо Србију са неба на којем се не ради и нема никаквих правила, на земљу на којој се тешко ради, а мораће и више, на којој постоје иста правила за све“.

Ми смо веома често када се ради о тешким, често и судбоносним темама, имали прилике да из црквених кругова чујемо да се Црква неће мешати у политику, како је то посао политичара, како је црква ту да брине о духовном а не о световном и слично. Тачно је да у члану 44. Устава Републике стоји принцип одвојености цркве од државе, али то се вероватно односи на то да владика (или муфтија) не може да буде председник општине, или амбасадор у Емиратима, али посве смо сигурни да тај принцип не спречава цркву да позитивно делује на друштвена кретања, и да осуђује негативности. То цркви сигурно нико не брани.

Када би ме неко два дана затворио и наредио да набрајам особе које би СПЦ требала одликовати, сигурно ми ни на крај памети не би били Д. Ј. Вучићевић и А. Вулин. Никако!

Чиме је то Вучићевић заслужио? Да ли порнографским садржајима и набрајањем гаћа спалих са којекаквих стриптизета у гласилу које уређује? Шта је ту „доброделатна љубав и помоћ Цркви“? Јесу ли то наслови попут: „Има муда“, или „Панонска пи*да“, или „Пи*ка папучарска”, или „Санда скроз луда“, или „Жути хоће ђоку“, или, “Храст ће ипак пасти“, или...... Чиме је заслужио? Осим што је режимски авлијанер, - ничиме!

Чиме је „ултралевичар“ Александар Вулин заслужио највише црквено одликовање? Утеривањем севера Косова у уставно-правни систем Приштине. 

Каква је то „помоћ Цркви“ и „доброделатност“? Ако се мисли на новац који поједини тајкуни дају као прилоге, или чак и граде објекте (Бајчетина, Багдала...), или ако се мисли на новчане прилоге, аутомобиле и сл, то није помоћ Цркви. Јесте ако се посматра тривијални, овоземаљски, али није ако се зна њена суштина, а то би пре свих морали знати црквени великодостојници. То што је неко згрнуо велики новац и део тога поклонио цркви, а да је при том омладину тровао скаредним садржајима, агресијом, примитивизмом, простаклуком, латиницом.... није никаква помоћ Цркви, него одмоћ.

Његова светост и архијереји барем, би морали знати речи светог Василија Великог: "Имајући у дубини срца мржњу, лицемер показује љубав изливену само по површини, док подводне хриди, стȇње тек огрезло водом, неопрезне могу затећи као неочекивано зло." Препознају ли они у овим речима оне којима додељују црквена признања „за доброделатну љубав“? Сигурно препознају. Знају ли они да поједини који добијају црквена одликовања чак и нису крштени, дакле не припадају Цркви. Сигурно знају.

Запањује то да када год се ради о стварима опасним по наш народ, а самим тим и Цркву, као што су: наталитет, миграције, одумирањенашег народа, односи са Ватиканом, прогон ћирилице, пропаст привреде, Косово (штавише патријарх је позвао 2013. Србе да изађу на косовске изборе)... Црква се повлачи у љуштуру, правдајући се немешањем у политику.

А да ли је политика то што нас сваке године има 50.000 мање? Да ли је политика то што нам касапе државу, и триторијално и институционално? Да ли је политика то што хоће да нам из Устава избришу суверенитет? Не, часни оци то се зове живот. А у живот се црква мора мешати. Ту нам одликовани Д. Ј. Вучићевић не може помоћи својом „доброделатном љубављу“ и клозетским журнализмом.

Ако црква себе сматра и одвојеном од политике, политика то тако не сматра. Политика је изузетно заинтересована за утицај на рад цркве. Отуд Вучић на светом архијерејском Сабору 2013.

Није само ова власт живо заинтересована за утицај на односе у цркви. Били смо тога сведоци у време комунизма, па и у време демократије. Тадићева власт је пре седам година протерала владику Артемија са Косова, одузела му епархију, прогнала заједно са његовим духовним чадом, само зато што је сметао политичком евро-атлантском курсу. На тај начин, можда и најзначајнијој епархији у овом тренутку нанет је изгледа непреболни ударац.

У њој је рецимо само пре коју недељу име школе „Свети Сава“ у Новом Пазару промењено у „Халиф Бин Зајед ел Нахјан“. Црква ни да доброделатно шушне. Можда би било разумљиво да се школа звала на пример „Франце Прешерн“ или „Информер“, али не бранити и одбранити име „најлепшег српског детета“, то Цркви и тамошњој епархији не служи на част и не може се правдати неутралношћу. То је кукавичлук.

Коначно, треба рећи да је након упокојења блаженопочившег патријарха Павла, углед СПЦ у народу нагло еродирао. Учестале афере, кокетирање са анационалном и антинационалном политиком, среброљубље, расипништво, па и издизање богатих а недостојних изнад хиљада оних који су пожртвовани и одани Цркви су неки од узрока те ерозије.

Црква би требало да се сети да су храмови у време тоталитаризма били празни. Да је свештенство доста тешко састављало крај са крајем. Наишао је другачији период, храмови су се напунили, свештенство је заузело значајно место у друштвеној хијерархији. Ми опет клизимо у време тоталитаризма. Црква се очигледно не сналази. Када храмови опет буду празни то што она сада лицемерно пере руке, неће много помоћи. А неће јој помоћи ни таблоиди.