Минск, или моћ руске дипломатије

Сусрет лидера Царинске уније са Петром Порошенком и бриселским бирократама у Минску несумњиво представља дипломатску победу Русије par excellence. Наравно, она није дошла сама од себе, већ је, као и свака победа, извојевана многим тешким дипломатским биткама које Русија води од почетка кризе у Украјини. И не само у Украјини.

Руска дипломатија успела је да себе постави као доминантну свуда где Русија налази своје интересе. Мудрошћу, истрајношћу, доследношћу и дипломатском углађеношћу успева да оствари постављене циљеве, а да при томе не тријумфује, већ пажљиво чува образ противника. Таква каква је већ је стекла симпатије многих држава и светског јавног мњења.

Но, вратимо се Минску.

Само сазнање да се сусрет одиграо у Минску код европског просечног потрошача западних медијских производа изазива чуђење. У Минску, а не у Бриселу, решава се најтежи европски проблем од окончања Другог светског рата?! Минск, присетиће се просечни Европљанин, то је престоница земље у којој влада диктатура. У Минску столује последњи европски диктатор Александар Лукашенко. Цивилизована, демократска Европа увела је санкције тој земљи-парији и прекинула сваки контакт са њом. "Шта тражи Кети у Минску?", запитаће се Европљанин и попиће пиво. Засад. Касније, запитаће се како то да је у Минск отпутовала баш у тренутку када су проруске снаге у Украјини кренуле у контраофанзиву, у којој су, очигледно за веома кратко време, оствариле велики успех.

За оне који су у Минск послали Кети, главног европског енергетичара и главног европског трговца (Кети је ту била само декорација) ноћне море су се додатно увећале. Не само да Мајдан не даје резултате, већ су и неки међу њима почели да мисле својим новчаником, а то је очигледно много опасније него прогутати Минск.  При свему томе, Русија засад није потегла ниједно од својих најопаснијих оружја - гас и војску, не дај боже.

А прогутати Минск није било нимало лако због свих порука које је "мински сусрет" послао свету. Надобудни запад признао је "диктаторски" Минск другим европским Бриселом, а Царинску унију, у најмању руку, као равноправну Европској унији. Одлуком да у разговорима учествују сви демократски изабрани лидери Царинске уније показано је светској јавности да та унија није бирократизована творевина, у којој у име чланица одлуке доноси нека недемократска, наднационална комисија.

И не само то. Учешће свих председника шаље јасну поруку о чврстом јединству Царинске уније по економским питањима у вези са Украјином. Што је све супротно оној другој, Европској унији, која муку мучи по истом питању. При томе, друге две чланице Царинске уније нису биле укључене у разговоре који се тичу односа Русије и Украјине. Русија је због великог броја Руса који живе у Украјини хтела-не хтела увучена у сукоб са том земљом, али Лукашенко и Назарбајев нити су хтели, нити су приморавани да се о томе изјашњавају. Та чињеница, сама по себи, говори о карактеру савезништва које Русија склапа са другим државама.

У овом контексту немогуће је не осврнути се на положај земаља чланица Европске уније, па и на земље кандидате, које су у обавези да беспоговорно извршавају одлуке Европске комисије. Све у свему, боља промоција Царинске уније од ове није се могла смислити.

Та билатерална страна "минског сусрета" такође шаље веома прецизне поруке. Поруке које је овом приликом руска дипломатија кроз уста председника Путина упутила, пре свих украјинском народу, а пред расписане парламентарне изборе, голе су чињенице. Русија је израчунала - улазак у ЕУ коштаће вас 165 милијарди долара, а Русију три. Избор је ваш. А што се тиче сукоба на југоистоку (подв. аутор), то није ствар Русије. Паметном доста.