Можда је Србији ЕУ далеко, али је зато НАТО врло близу

Пут Србије у Европску унију испуњен је многим знаним и незнаним препрекама, те је неизвесно када ће се он и како завршити. С друге стране, сасвим је могуће да се наша земља знатно брже, ипак, нађе у Бриселу, али као чланица Северноатлантског савеза, чији је главни штаб такође у истом граду.

Ових мајских дана у америчкој војној бази Хоенфелс у Баварској одржава се међународна војна вежба (наставља се и у јуну) “Заједнички одговор 2”. У њој учествује око 4.000 војника, међу којима је преко две хиљаде америчких, а и 1.250 војника из других земаља. Они долазе из 11 чланица НАТО, и три нечланице - Грузије, Косова и – благо си га нама ! – Србије.

Нема нас тамо у Немачкој много: свега 30 војника и један потпоручник, али је важно да смо и у овој чорби мирођија. Сем тога, имамо и циљ. Како је потпоручник објаснио новинару “Политике”: “Циљ нам је провера обучености наших јединица, побољшање обучености наших војника и међународна сарадња. Трудимо се да прихватимо њихова искуства, да задржимо оно наше што је добро, а да оно што је код њих боље, применимо у нашој обуци”.

Потпоручник је утешио нашу јавност изјавом како та вежба нема везе са украјинском кризом и да није уперена против Русије (иако је НАТО и основан због наводне опасности од Совјетског Савеза), а да српски стрељачки вод учествује у вежбама са америчким, литванским, мађарским и грузијским војницима. Што се тиче албанских војника са Косова, ни то није разлог за узнемиравање. Потпоручник је известио надређене у Србији да су они ту, али – пошто нису у истој групи – добио је наређење да настави вежбе.

Просто ко пасуљ. Ниси у НАТО, али користиш његову вежбу ради стицања искуства. Не спрема се НАТО да ратује против Русије, већ. онако, из чиста мира и за сваки случај, увежбава своје и туђе војнике. Злу не требало.

Један наш бивши политичар често је доскора изјављивао да Србија треба да уђе у НАТО. Можда се тиме препоручивао Вашингтону да га уврсти у своју екипу у Србији, само тешко да ће му се жеља испунити. Није много вероватно да Бела кућа има замерке на спремност садашње власти на сарадњу и уступке. Она не говори много, већ ради, те тако наши стрелци одоше да се вежбају у Немачкој. Засад се само вежбају, а после – ко зна – можда ће и на непријатеља кога им НАТО одреди.

Четвртог априла 1949. у Вашингтону је основан НАТО. Прве земље чланице Северноатлантског савеза (данас их је већ 28, као и ЕУ) биле су Белгија, Данска, Исланд, Италија, Канада, Луксембург, Норвешка, Португалија, Уједињено Краљевство, Француска и, разуме се, Сједињене Америчке Државе, које су и иницијатор стварања ове организације. Главни јој је циљ био одбрана западне Европе од могућег напада Совјетског Савеза који се предвиђао из Источне Немачке. Године које су следиле показале су да је циљ био, заправо, сасвим други – сем ако се напад не схвата као најбоља одбрана, те је настало опкољавање Совјетског Савеза чланицама НАТО и постављањем његових војних база у тим земљама.

Прву праву војну интервенцију НАТО је извео у Босни и Херцеговини на српске војнике и цивиле током 1992-95. године, а затим и 1999. на војску и становнике Црне Горе и Србије.

Седамдесет година после “савезничких” (америчких и енглеских) бомбардовања Србије 1944, у њој вероватно нема више много оних који их памте, али свакако има неколико милиона сведока који се добро сећају “Милосрдног анђела” из 1999.

За њих је НАТО био и остао злочиначка организација са којом никако не треба сарађивати, већ се од ње клонити по сваку цену. А што се тиче Европске уније, она је на много, много дугачком и кривудавом штапу.