Муке по Вулину

Задовољавање политичких апетита новофромиране владајуће већине није завршено. Порције власти које су међусобно поделили представљају крхку равнотежу у нестабилном систему и чамац у коме не само да није јасно прецизирано ко ће које весло, на ком месту и које дужине да приграби, већ превасходно зависи од два кормилара чија дисхрамонизација може довести до бродолома.

Нико за поменутом посадом неће зажалити, тога су и они свесни, али оно што забрињава јесу последице које су нама путницима намењене. Али,када злонамерна предвиђања оставимо по страни,можемо се позабавити хијерархијом која је установљена овог врелог лета и која би требало да под диригентском палицом „дучићевског“ двојца да и прве резултате.

Уместо тога добили смо раштимовано солирање једног члана напредног симфонијског оркестра који или још увек није схватио који му је инструмент дат у руке или су му дате погрешне ноте или се не мири са тим да је стављен у последње редове па у складу са тим уместо да гуди он лупа све јаче и јаче. Још увек се не зна чије пажње је жељан,коме су упућење његове солаже које се множе брзином звука. Да ли својим неокомунистичким утопистима, да ли Србима на Космету, “шефу“ Дачићу или шефу Вучићу?

Занимљиво је како је еволуција од оних чији је кредо деценијама био интернационализам сада своју политику базирају управо на национализму. Историја додуше памти социјалисте који су кроз радничке партије јахали на националистичким таласима. Таква патолошка легура политичких идеја човечанство је коштало десетине милиона људских живота.

Истини за вољу, и ми смо имали прилику да пре пар деценија доживимо „просветљење“ српских комуниста и њихову метаморфозу у неонационалисте када је историјски точак имао намеру да их развласти и пошаље на сметлиште. Тада су, као изгледа и сада, они којима је власт све, а који су без власти ништа, били спремни, попут камелеона, да се прилагоде свему, да скину истрошене симболе којима су они сами давали религиозну димензију, да спале књиге чији цитати и тумачења су имали библијску снагу, да пљуну на оне које су до тада сматрали за божанства, да пресвуку своју кожу на којој су још увек биле крваве флеке политичких противника и невиних жртава и обуку нове униформе у којима ће наставити свој крвави пир.

 Развојни пут Александара Вулина довољно је познат јавности.  Вулинизација државних институција је новина коју је тешко не приметити.

Једна од карактеристика је-никада не излази из фокуса јавности. Иако је у расподели министарстава остао кратких рукава чиме је избегнуто гађење и остало узнемиравање премијера са значком, место директора канцеларије може да послужи као средство да се стичу јефтини политички поени јер у овој економској, али и политичкој оскудацији сваки поен, па и онај зарађен ударцима испод појаса, злата је вредан.

Хипертрофија изјава, пролиферација стратегија, инфлација тужби,притужби, скривених и отворених претњи – све је то на репертоару залуталог ударача који лупа, а посао му је у раштимованом оркестру да гуди и смирује.

Таква композиција не може а да не пара уши не само страној (поготово њима), већ и домаћој јавности. Несумњиво да ће ошишани револуционар брзо стећи популарност код косовских Срба. Они,случајно или намерно процените сами, живе одвојени од реалности, под сталним притиском, страхом, немаштином, у нељудским условима па самим тим је и моћ трезвеног расуђивања на ниском нивоу као и у свакој заједници која је у сталном конфликту, било са Албанцима, било са остатком Србије, било сама између себе.

Конфликт је постао начин живота па се томе прилагодила и политика коју воде њихови представници који су некада месијански дочекивали Милошевића, онда га тражили у Коштуници, а сада у Николићу.

Ако се већ Томин патриотизам завршава на заклетви да „никада неће признати Косово“, Вулин је ту да каже оно што Томини косовски (а и други) гласачи мисле.

Ако се Вучићева кооперативност показује на прихватању и примени бриселских споразума, Вулин је ту да убеди Север да до тога заправо неће доћи. Ако се српско руководство спрема да настави преговоре на вишем нивоу, Вулин је ту да прецизира ко у ствари сме да седне са друге стране стола.

Поставља се питање – да ли је он сам или је по нечијем задатку изабрао да званичну политику боји новим бојама, да је пакује у друга паковања и без царине (можда ипак оцарињене косовским печатом јер још увек није одговорио на питање под којим условима директор за КиМ улази на Косово) те их допрема Србима на Северу како би одржавао неопходну дозу халуциногена која је нашим сународницима преко потребна.

Јер без тога апстиненцијална криза која би их захватила и сударила са реалношћу могла би да започне пожар који би се тешко угасио.

На њега, ова влада сигурно не би била отпорна, то јест, на таквој температури воштане маске које су стављене приликом формирања парламентарне већине отопиле би се и сви антагонизми врло брзо поново би избили на површину. Тада се не би решавало питање севера, већ питање Србије.