Muke po Vulinu

Zadovoljavanje političkih apetita novofromirane vladajuće većine nije završeno. Porcije vlasti koje su međusobno podelili predstavljaju krhku ravnotežu u nestabilnom sistemu i čamac u kome ne samo da nije jasno precizirano ko će koje veslo, na kom mestu i koje dužine da prigrabi, već prevashodno zavisi od dva kormilara čija dishramonizacija može dovesti do brodoloma.

Niko za pomenutom posadom neće zažaliti, toga su i oni svesni, ali ono što zabrinjava jesu posledice koje su nama putnicima namenjene. Ali,kada zlonamerna predviđanja ostavimo po strani,možemo se pozabaviti hijerarhijom koja je ustanovljena ovog vrelog leta i koja bi trebalo da pod dirigentskom palicom „dučićevskog“ dvojca da i prve rezultate.

Umesto toga dobili smo raštimovano soliranje jednog člana naprednog simfonijskog orkestra koji ili još uvek nije shvatio koji mu je instrument dat u ruke ili su mu date pogrešne note ili se ne miri sa tim da je stavljen u poslednje redove pa u skladu sa tim umesto da gudi on lupa sve jače i jače. Još uvek se ne zna čije pažnje je željan,kome su upućenje njegove solaže koje se množe brzinom zvuka. Da li svojim neokomunističkim utopistima, da li Srbima na Kosmetu, “šefu“ Dačiću ili šefu Vučiću?

Zanimljivo je kako je evolucija od onih čiji je kredo decenijama bio internacionalizam sada svoju politiku baziraju upravo na nacionalizmu. Istorija doduše pamti socijaliste koji su kroz radničke partije jahali na nacionalističkim talasima. Takva patološka legura političkih ideja čovečanstvo je koštalo desetine miliona ljudskih života.

Istini za volju, i mi smo imali priliku da pre par decenija doživimo „prosvetljenje“ srpskih komunista i njihovu metamorfozu u neonacionaliste kada je istorijski točak imao nameru da ih razvlasti i pošalje na smetlište. Tada su, kao izgleda i sada, oni kojima je vlast sve, a koji su bez vlasti ništa, bili spremni, poput kameleona, da se prilagode svemu, da skinu istrošene simbole kojima su oni sami davali religioznu dimenziju, da spale knjige čiji citati i tumačenja su imali biblijsku snagu, da pljunu na one koje su do tada smatrali za božanstva, da presvuku svoju kožu na kojoj su još uvek bile krvave fleke političkih protivnika i nevinih žrtava i obuku nove uniforme u kojima će nastaviti svoj krvavi pir.

 Razvojni put Aleksandara Vulina dovoljno je poznat javnosti.  Vulinizacija državnih institucija je novina koju je teško ne primetiti.

Jedna od karakteristika je-nikada ne izlazi iz fokusa javnosti. Iako je u raspodeli ministarstava ostao kratkih rukava čime je izbegnuto gađenje i ostalo uznemiravanje premijera sa značkom, mesto direktora kancelarije može da posluži kao sredstvo da se stiču jeftini politički poeni jer u ovoj ekonomskoj, ali i političkoj oskudaciji svaki poen, pa i onaj zarađen udarcima ispod pojasa, zlata je vredan.

Hipertrofija izjava, proliferacija strategija, inflacija tužbi,pritužbi, skrivenih i otvorenih pretnji – sve je to na repertoaru zalutalog udarača koji lupa, a posao mu je u raštimovanom orkestru da gudi i smiruje.

Takva kompozicija ne može a da ne para uši ne samo stranoj (pogotovo njima), već i domaćoj javnosti. Nesumnjivo da će ošišani revolucionar brzo steći popularnost kod kosovskih Srba. Oni,slučajno ili namerno procenite sami, žive odvojeni od realnosti, pod stalnim pritiskom, strahom, nemaštinom, u neljudskim uslovima pa samim tim je i moć trezvenog rasuđivanja na niskom nivou kao i u svakoj zajednici koja je u stalnom konfliktu, bilo sa Albancima, bilo sa ostatkom Srbije, bilo sama između sebe.

Konflikt je postao način života pa se tome prilagodila i politika koju vode njihovi predstavnici koji su nekada mesijanski dočekivali Miloševića, onda ga tražili u Koštunici, a sada u Nikoliću.

Ako se već Tomin patriotizam završava na zakletvi da „nikada neće priznati Kosovo“, Vulin je tu da kaže ono što Tomini kosovski (a i drugi) glasači misle.

Ako se Vučićeva kooperativnost pokazuje na prihvatanju i primeni briselskih sporazuma, Vulin je tu da ubedi Sever da do toga zapravo neće doći. Ako se srpsko rukovodstvo sprema da nastavi pregovore na višem nivou, Vulin je tu da precizira ko u stvari sme da sedne sa druge strane stola.

Postavlja se pitanje – da li je on sam ili je po nečijem zadatku izabrao da zvaničnu politiku boji novim bojama, da je pakuje u druga pakovanja i bez carine (možda ipak ocarinjene kosovskim pečatom jer još uvek nije odgovorio na pitanje pod kojim uslovima direktor za KiM ulazi na Kosovo) te ih doprema Srbima na Severu kako bi održavao neophodnu dozu halucinogena koja je našim sunarodnicima preko potrebna.

Jer bez toga apstinencijalna kriza koja bi ih zahvatila i sudarila sa realnošću mogla bi da započne požar koji bi se teško ugasio.

Na njega, ova vlada sigurno ne bi bila otporna, to jest, na takvoj temperaturi voštane maske koje su stavljene prilikom formiranja parlamentarne većine otopile bi se i svi antagonizmi vrlo brzo ponovo bi izbili na površinu. Tada se ne bi rešavalo pitanje severa, već pitanje Srbije.