Мутне (о)позиционе игре и „дуели“ за слуђивање грађанa

Заиста је било дирљиво гледати господу Орлића и Ђиласа, како у јутарњем програму РТС-а један другом војводо-сердаришу. Ништа мање није био ганутљив ни "дуел" Борка Стефановића и Миленка Јованова на Еуроњузу.

У истом дану Орлић и Јованов гледаоце су упозоравали да их "екстремна десница гура у рат", док су Ђилас и Стефановић били на чврстом стајалишту да "ово није прича о Вучићу, него питање државе", уз повремене опаске и једних и других да "ми морамо да гледамо од чега ћемо да живимо". Није било упадања у реч, међусобних оптуживања, свађе и вређања. Чиста хармонија. Једини проблем је био тај што пажљивији гледалац није баш увек био у стању да разазна ко ту тачно представља Српску напредну странку, а ко Странку слободе и правде.

Ако некоме до сада није било јасно шта значи Вучићев позив на јединство политичких субјеката, након само ове две емисије морало би да му сине: реч је искључиво о јединству ове две политичке опције

Ако некоме до сада није било јасно шта значи Вучићев позив на јединство политичких субјеката, након само ове две емисије морало би да му сине: реч је искључиво о јединству ове две политичке опције, под плаштом очувања највиших државних и националних интереса. "Председник свих грађана" враћа се у загрљај оним снагама Петог октобра, које су од једног радикала направиле напредњака: идеолошки и суштински.

У тој својој мутној игри они све време покушавају да увере грађане Србије да не постоји било какав трећи пут, стављајући им до знања да су се (не)вољно претплатили на политички систем у коме постоје само две, наизглед супротстављене стране. Квака је да се те две стране мрзе и воле по потреби, али да им у критичним тренуцима буде заједничко то да им је "Србија на првом месту".

Не постоји та Јана с укусом шумског воћа, која њихове стварне намере више може да сакрије

Којештарије режимских медија у Србији: Оптужбе на рачун опозиције због конзумације леденог чаја "Јана" са укусом шумског воћа 

Није случајно што је Борко Стефановић, у више него учтивом одмеравању снага са Миленком Јовановим, цитирао баш Владимира Костића, рекавши да, "Србија може да се воли на више начина". Оно "више" заправо значи само Ђиласов и Вучићев начин. То је пут ка ЕУ која нема алтернативу, а то је исти пут коме стреми и лажна држава Косово, на челу са "нацистом Куртијем" (како га је Александар Вучић недавно назвао).

Не постоји та Јана с укусом шумског воћа, која њихове стварне намере више може да сакрије. Другим речима, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка (тј. "вук"), покаже свој траг.

(Аутор је посланик испред Српске странке „Заветници“)