Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Makron, nacionalizam, demokratija, globalizam - ili šta ono znači rat?!
Komentar dana

Makron, nacionalizam, demokratija, globalizam - ili šta ono znači rat?!

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
petak, 29. novembar 2019.

Predsednik Francuske Emanuel Makron, inače klasični populista neoliberalnog tipa, u svom nedavnom govoru na Pariskom mirovnom forumu o krizi međunarodnih institucija, iskoristio je za francusku političku scenu pomalo neuobičajenu, ali na prostorima Balkana već izanđalu političku floskulu, prema kojoj se globalizovani (pseudo)liberalni kapitalizam Vašingtonskog konsenzusa, a u stvari političko robovanje globalnim korporativnim oligarhijama i njihovim ekonomskim interesima, izjednačava sa političkom vrednošću „demokratije“, pa samim tim odbacivanje globalizma podrazumeva odbacivanje demokratije, odbacivanje demokratije znači „nacionalizam“, a nacionalizam – u najboljoj tradiciji balkanskog NVO sektora – vodi „ratovima i razaranjima“. „Nacionalizam znači rat“, lakonski je izjavio Makron.

Francuski predsednik je poznat po tome da često brka pojmove i spaja nespojivo, i ova najnovija tirada protiv „nacionalizma“ nije izuzetak, niti presedan. Na stranu to što je praktično cela francuska tradicija borbe za demokratiju počivala na francuskom nacionalizmu, na stranu to što nacionalizam ne podrazumeva ni ekonomsku desnicu, ni ekonomsku levicu (levičarske zemlje Latinske Amerike imaju snažne nacionalne identiteta, baš kao što ih imaju i otvoreno globalističke države poput SAD, Indije, ili Saudijske Arabije) — ovaj nastup ukazuje na svu plitkoću Makronove političke kulture: za njega „demokratija“ ne znači ništa više od „političkog poretka po volji korporativne oligarhije“, a „nacionalizam“ – ideologiju  njenih političkih protivnika, još konkretnije francuskog Nacionalnog saveza koji polako prerasta u Makronovog glavnog političkog konkurenta. U tom smislu i Makronovo upozorenje da „odbacivanje demokratije vodi u ratove“ neprijatno odzvanja kao pretnja, pogotovo onim zemljama i narodima kojima su SAD do sada nametnule ratove, bombardovanja, i kolonijalne intervencije zbog „manjka demokratije“.

Sa druge strane, Makron je svega par dana ranije kritikovao ulogu NATO u političko-bezbednosnom sistemu Evrope (predsednik Francuske je rekao da je Severnoatlantski savez doživeo „moždanu smrt“), iako je ovaj vojni savez tradicionalno shvatan kao sejmen i militantno krilo Vašingtonskog konsenzusa. Pri tome je zanimljivo da se u krugovima globalne političke elite Makron upravo forsira kao nekakav mesija globalizma, „mlada krv“ koja može da odgovori na „nove izazove“ sa kojima se suočava svet, od kojih je jedan svakako i nepredvidljivi američki predsednik Donald Tramp – glasni protivnik vojnog intervencionizma, samodeklarisani američki nacionalista, i – veliki kritičar odnosa evropskih zemalja prema NATO.

Makronova averzija prema ratu nije ga navela da osudi kolonijalne ratove koje (nacionalistička) Saudijska Arabija vodi u Jemenu, koji je njegova vlastita (nacionalistička) zemlja vodila u Libiji, ili da osudi nacionaliste koji učestvuju u više istovremenih pokušaja svrgavanja socijalističkih rukovodstava u zemljama Latinske Amerike

Koliko god Makronovi nastupi zvučali samoprotivrečno, oni uvek imaju tu zajedničku nit: njegovi istupi protiv NATO, baš kao i njegove tirade protiv nacionalizma mediji rutinski usmeravaju protiv američkog nacionalističkog predsednika, koji je za sada veoma suzdržano puštao u pogon američku ratnu mašinu, pogotovo kada se uporedi sa prethodnicima. Istovremeno, Makronova averzija prema ratu nije ga navela da osudi kolonijalne ratove koje (nacionalistička) Saudijska Arabija vodi u Jemenu, koji je njegova vlastita (nacionalistička) zemlja vodila u Libiji, ili da osudi nacionaliste koji učestvuju u više istovremenih pokušaja svrgavanja socijalističkih rukovodstava u zemljama Latinske Amerike.

I kada osuđuju „unutarevropski“ nacionalizam, pažnja Makrona i njegovih pristalica je veoma selektivna. Meta kritike su sve snažnije opozicione partije u Francuskoj i Nemačkoj koje nastupaju sa kritikom globalističke politike, meta je većina građana koja je glasala da se Velika Britanija izvede iz paternalističkog i nedemokratskog političko-birokratskog sistema Evropske unije, mete su obavezno i „nacionalistička“ Rusija kao i centralnoevropski enfantterrible Viktor Orban, dok istovremeno ratoborni nacionalizmi u baltičkim republikama ili Ukrajini, odnosno u Poljskoj i Rumuniji, koje se takmiče ko će kod sebe instalirati više elemenata američke protivraketne odbrane, nekako ostaju — ispod radara.

A gde „nacionalizam“ predstavlja pretnju, vrlo lako će se kao pretnja ispostaviti i „fašizam“. Sve pomenute nepoćudne režime često i rado optužuju za fašizam, dok se galopirajući istorijski revizionizam i veličanje istorijskih fašističkih vođa u ništa manje nacionalističkim zemljama poput Rumunije, Hrvatske, ili baltičkih republika, o Ukrajini da i ne govorimo, uporno i sramno zanemaruje. Sa druge strane, kada pogledamo brutalnost francuske policije koja se razračunava sa „Žutim prslucima“, kada pogledamo militantnost odgovora francuske države ne jednu čisto demokratsku pobunu, to kudikamo više podseća na fašizam od ksenofobnih ispada Viktora Orbana. Jasno je se u celom tom diskursu u Evropi barata praznim pojmovima bez ikakvog smisla i značenja, čija je jedina svrha da denunciraju nepoćudne i opasne po globalnu političku elitu kojoj i sam francuski predsednik pripada. Ali događaji u Latinskoj Americi nam svedoče o tome da ponekad i „demokratija“ i „liberalizam“ — „znače rat“.

U Srbiji apsolutnu vlast na svim nivoima drži partija koja se po odsustvu ideološke kičme i političke doslednosti s pravom može uporediti upravo sa Makronovom pseudopartijom „Francuska u pokretu“

U tom smislu su jednako smešne i optužbe o „jačanju ekstremne desnice“ u Srbiji. U Srbiji apsolutnu vlast na svim nivoima drži partija koja se po odsustvu ideološke kičme i političke doslednosti s pravom može uporediti upravo sa Makronovom psudopartijom „Francuska u pokretu“ (čak i njihovi slogani liče jedni na druge). Oni ne samo da su u potpunosti umrežani sa korporativnom oligarhijom koja vuče sve konce života i smrti za sve siromašnije narodne mase i Srba i Francuza, već oni sa lakoćom vuku i konce raznoraznih „radikalnih“ desnica i levica, koje su uvek spremne da zamute vodu kada dešavanje naroda prete da destabilizuje politički statusquo. A upravljajući njima, oni se ne rukovode nikakvim nacionalizmom, nikakvim patriotizmom, niti ih je u najmanjoj meri briga za demokratiju.

Kraća verzija ovog teksta objavljena je u frankfurtskim „Vestima“.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner