Не-медији и продукција ништавила

Слично је било и у Блицу. Ту сте, на насловној страници, могли да прочитате вест како Бојана Лекић почиње да пише за НИН, како је умро Хуан Антонио Самаран или како је Звезда изгубила од Јавора. Али отварање Авалског торња није заслуживало чак ни реченицу на Блицовој интернет насловници.

Питам се зашто ли је то тако? Како је могуће да се, у среду, на Авали, за Б92 и за Блиц ништа није десило? Ни торањ од 200 метара, ни председник, ни патријарх, ни то што Коштуница није позван на отварање[3], ни то што је Тадић, онда, рекао да му је због тога жао[4], ништа од тога није била вест и ништа од тога за ове наше медије није било вредно ни спомена у најавама вести.

Када се питамо зашто је то тако, долазимо до једног једноставног одговора – па то, заправо и нису медији. Медиј значи општило, средство за општење, средство којим се шире обавештења од општег интереса за неку заједницу, средство које служи општем интересу једног друштва. Али, Б92 и Блиц све то већ поодавно нису. Од „општег интереса“ и од „служења заједници“ код њих је, изгледа, остао само „интерес“ и „служење“.

Овај њихов не-догађај учинио је да се они коначно конституишу у не-медиј. Б92 је једноставно постао не-телевизија, а Блиц не-новине. А такви ентитети од публике праве не-гледаоце и не-читаоце. Колико ли ће само ова продукција ништавила још потрајати?
_________________________