Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život
Komentar dana

Ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život

PDF Štampa El. pošta
Dragan Krsmanović   
petak, 19. avgust 2011.

Britanska imperija je u svojoj dugoj istoriji imala mnogo pobeda. Njena zastava se vijorila na morskim pučinama i bojnim poljima širom sveta. Ipak, za ljude poput mene njena najveća pobeda nije vojnička već moralna. Krajem maja i početkom juna meseca 1940. godine sa plaža kod Denkerka Britanija je evakuisala svoje „momke“ ispred nastupajuće nemačke ratne mašinerije. Za dve nedelje, „ispred nosa“ Nemaca evakuisano je dve stotine hiljada Britanaca i sto četrdeset hiljada Francuza. Ali prava pobeda bila je pobeda patriotskog duha Britanaca. Preko La Manša u operaciju spasavanja krenula je ne samo moćna ratna mornarica već i stotine brodova i jahti koje su bez formalnog poziva krenule u pomoć. One nisu mogle zameniti ogromne brodove za prevoz ali su bili ona moralna potpora i snaga koja je pokazala vojnicima da nisu ostavljeni i zaboravljeni i da ni jedan sunarodnik ne sme biti prepušten neprijatelju.

Britanija se više puta u prošlosti ogrešila o moju zemlju i moj narod. To se ipak može razumeti, njeni interesi su imperijalni, planetarni i ne mogu se usaglašavati sa malim narodima ili sitnicama zvanim pravo i pravda. Ali od Britanaca se ima šta i naučiti.

Srbima na Kosovu i Metohiji ponovo preti progon. Našim sunarodnicima i državljanima države Srbije na Kosovu i Metohiji preti opasnost da budu proterani sa svojih ognjišta ili da potpadnu pod vlast koja je sve samo ne blagonaklona prema njima. Da smo narod kakvi smo nekada bili ili da živimo u državi koja brine o svojim građanima, to se ne bi smelo dogoditi.

Kada je KFOR okupirao administrativne prelaze očekivao sam da će Srbija uz pomoć „bagera i putne mehanizacije“ otvoriti bar nekoliko novih. Pa tako redom makar se roba prenosila na leđima preko planina. Nije ni važno da li je to racionalno, važno je da se pokaže duh nemirenja sa okupacijom. Nije nama prvi put da Nemac komanduje okupacionom vojskom. I da im pomažu Hrvati i „mobilisani“ Slovenci.

Nema rešenja bez pregovora, a jedini put je strpljivo i uporno pregovaranje. Ali sa kakvih pozicija pregovarati. Dok oni koji odlučuju o našoj sudbini sede na Terazijama ili na plažama Grčke razumljivo je da vas smatraju nezainteresovanim i veruju da nas samo „pojačanim pritiskom“ mogu naterati da prihvatimo ono što niko i nikada nije prihvatio.

Nije mali broj onih u Srbiji koji ne mogu prihvatiti da sedište srpskog patrijarha odjednom osvane u drugoj državi. Da će Dečani i Gračanica postati „strane destinacije“ i što ćemo se uzdati u dobrosusedske odnose i dobru volju onih koji su spalili Devič i Bogorodicu Ljevišku.

Za nas pravoslavne koji slavimo Boga i verujemo u večni život politika ne počinje i ne završava se sa ovom vlašću. Da od trenutne politike nema toliko štete, glasno bismo se nasmejali izjavama „ mi nikada nećemo učiniti akt koji će ugroziti celovitost BiH...“. Ko ste vi da upotrebite reč NIKAD. Vaše je da kažete „dok smo mi na vlasti“ sa nadom da ćete radeći u interesu srpskog naroda ugraditi zrnce u večnost ili radeći protiv njega postati ružna mrlja na njegovoj prošlosti.

Vojnik sam i kao što bi hirurg svaki zdravstveni problem rešavao skalperom a advokat tužbom, tako i vojnici, možda isuviše lako, oružanu silu vide kao moguće sredstvo za rešavanje problema nastalih nepomirljivim razlikama. Ali takvi su svi vojnici sveta, a na političarima je da njihovu snagu i veštinu upotrebe u pregovaračkoj partiji za zelenim stolom. Jer ukoliko se u svetu „uspostavljanje nove realnosti“ putem sile ozvaniči kao legitimno treba pokazati da i mi imamo snage sredstava ali pre svega odlučnosti da branimo „staru realnost“ ili ako treba uspostavljamo novu po našim merilima i interesima.

Vojnik sam i mrzim rat. Nagledao sam se dovoljno razrušenih gradova i sela i sahranio previše prijatelja i neprijatelja. Ali sam zapamtio šta je DŽon Stjuart Mil rekao o ljudima i ratu: „Rat je ružna ali nije najružnija stvar. Mnogo je gori i degradirajući moralni stav i patriotsko osećanje prema kome nema ništa gore od rata. Čovek koji nema ništa za šta bi bio spreman da se bori, za koga ne postoji ništa vrednije od vlstite sigurnosti – bedna je kreatura i nema mogućnosti da postane slobodan i bolji nego što misli da jeste“. Ne mogu biti miran dok i jedan čovek pati samo zbog toga što pripada mom narodu i da će možda već sutra biti predat na milost i nemilost onima koji su bili kadri da oduzmu život maloj Milici Rakić ili mučeniku monahu Haritonu. Ne mogu i ne želim da samovoljno učinim nešto, ali ukoliko ova država smatra da je treba braniti, ja sam spreman da se borim i kao što sam se zakleo „Ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život!“

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner