Неколико питања поводом „случаја керуше Миле“

Судећи према српским медијима, најважнији догађај међу свим догађајима претходних десетак дана било је повређивање керуше Миле, чије су нас питоме очи данима гледале са насловних страница српских новина. А када је нешто толико важно, разуме се, ни највиши државни органи нису могли да остану равнодушни.

– Председник планира да ускоро обиђе Милу. Он ће том приликом затражити да је усвоји. Ипак, све зависи од људи који су Милу спасли и који сада брину о њој. Они ће, на крају, одлучити коме ће керушу дати на усвојење – рекао је за Прес саговорник близак Борису Тадићу.

Сандра Споја, активисткиња Удружења за заштиту животиња „Европска иницијатива 17", која је на паркингу у насељу Медаковић пронашла осакаћену керушу Милу, била је одушевљена Тадићевом идејом.

– Одушевљена сам! Сјајно! То значи да ће Мила имати најбољу могућу негу и вероватно најсавременију операцију. Моћи ћемо да пратимо и како тече њен опоравак – каже Споја[1].

Кабинет се, барем колико нам је познато, након овога више није оглашавао поводом Милиног случаја, али је зато агилни градоначелник Ђилас, прагматичан и ефикасан каквим га је бог дао, одмах преузео ствар са Милом у своје руке и објавио да ће град сносити све трошкове Милиног боравка у Немачкој, операцију, као и уградњу ортопедских протеза.

У вези са тим, има смисла поставити најмање неколико питања поводом „случај керуше Миле“.

1.     Није ли необично да се истоветан случај десио у Бугарској, само три недеље раније?[2] Тамо је, такође, осакаћена пронађена керуша, која се у бугарској верзији зове „Мима“, и којој је, замислите, непознати манијак такође одсекао све четири шапе. Тамо су такође организације за заштиту животиња подигле велику кампању око тог случаја, јавност је као и у Србији била огорчена, па се несрећни пас брзо нашао на лечењу на клиници у Немачкој[3]. Није ли то ипак мало необична подударност? И није ли необично што та ствар једва да је поменута у српским медијима који су се, иначе, (пре)опширно бавили чак и најситнијим детаљима везаним за Милин случај?

2.     Исти образац се могао поновити и у Србији само под претпоставком да овдашњи манијак прати бугарску штампу или интернет форуме заштитника права животиња, на којима је о том случају извештавано. Није ли онда српској полицији било лако да пронађе психопату? (Или групу њих, пошто одсећи псу ноге није баш лак посао). Али, у целој кампањи око Миле данас више нико не инсистира на проналажењу и оштром кажњавању починиоца? Зашто?

3.     Осакаћену керушу је, према Б92, који је први објавио ту вест (наравно, као ударну), пронашла поменута Сандра Споја[4]. То је била велика срећа, јер је Сандра Споја, такође случајно, активисткиња Удружења за заштиту животиња „Европска иницијатива 17“. Сандра је знала коме да се обрати за помоћ. Пас је лежао испод неких кола, на паркингу (баш испред Сандрине зграде), али около није било крви. Ветеринар који га је прегледао утврдио је да су псу одсечене ноге седам дана раније. Како је могуће да пас дотле није већ угинуо од крварења? Претпоставка је да му је неко, одмах по сакаћењу, подвезао удове[5]. Али, ко? Да ли можда иста особа која га је осакатила? Зашто би то неки психопата учинио?

Да се разумемо. По свету и око нас има разних манијака. Ако је неко спреман да, било из „идеолошких“, „секташких“ или „гурманских“ разлога, транжира или једе људе, зашто не би унаказио и пса. Још је, међутим, страшнија помисао да би неко био у стању да направи овако нешто само да би изазвао реакцију јавности и попунио своје фондове. Елем, никога не оптужујемо, само се питамо. Али када је новинар Преса нешто од ових питања покушао да постави домаћој јунакињи ове афере (не Мили, него дотичној активисткињи), одговорено му је у стилу – „какве то везе има, па сироте животиње свакодневно муче на најразличитије начине“.

Наша полиција је показала да уме да буде ефикасна, само кад се потруди. Можда би било добро да се око овог случаја потруди. Јер, изгледа да бисмо из њега могли да сазнамо много занимљивих ствари. И то можда чак и важнијих и страшнијих од свакако страшне и тужне судбине једног кучета.