Николић у Бањалуци - хоће ли Томина жртва бити већа од Тадићеве

Председници Србије и Републике Српске, Томислав Николић и Милорад Додик, срели су се 26. децембра први пут званично у Бањалуци на састанку Савета за сарадњу Србије и РС. Били су ту и премијери, али Ивици Дачићу то није био први пут са Додиком у административном центру РС: сретали су се Додик и Дачић и раније, и званично и незванично: последњи пут бијаше то на свадби сина лидера социјалиста у РС Петра Ђокића, на којој ниједан није запевао, а Дачић остао познат по фотографији са томпусом за свадбарским столом. Ипак, нису ни након тога Додик и Дачић постали богзна какви пријатељи, али ни први сусрет Додика и Николића није испао као могући „почетак једног дивног пријатељства“, како је то било између Додика и Николићевог претходника на месту председника Србије Бориса Тадића. Или, какво можда буде испало са Тадићевим наследником на челу Демократске странке Драганом Ђиласом, са којим се Додик састао одмах после Николића[1]?

Николић и Додик, први пут званично у Бањалуци

Само дан уочи бањалучког састанка, Николић је, зачудо, Додика похвалио упркос томе што „никад нису били баш политички на истој линији”. „Ја чак не могу да нађем неке грешке у вођењу РС. Једноставно, он то ради добро, само што понекад није знао како треба да се определи према политичкој сцени у Србији”, објаснио је Николић[2]. Додик му није узвратио на сличан начин, па се ни Николић дан касније више није понављао.

Ипак, рекло би се да су на састанку Савета за сарадњу РС и Србије - тела основаног Споразумом о специјалним и паралелним везама РС и Србије - заједнички пронашли меру сарадње две земље, што, истини за вољу, није ни било превише тешко. Наиме, сарадња још није на нивоу стварних потреба, превасходно становништва РС, а није ни у складу са жељама, могло би се рећи, већине становништва са обе стране Дрине. Но, како су жеље једно, а стварне могућности нешто другачије, остало је да се размотри шта све, у складу са тим могућностима, одступа од потреба народа.

Добро је што су и Додик и Николић истакли да се до сада није радило толико, колико се причало о унапређењу сарадње РС и Србије, ако се, руку на срце, изузме „златни период” продаје „Телекома Српске” „Телекому Србије”. Држава Србија јесте тада дала велике паре РС, али је, дугорочно, тако нешто и зарадила. У међувремену, те паре су у РС до данас скоро потрошене - не баш најпаметније - а и економска криза је већа него што је била. Поред тога, данас се ни РС више не исплати да продаје своје преостале „златне коке“ чак ни Србији, која, опет, за њих нема пара и када би хтела да их купи.

Али, и дан данас, као у низу протеклих година, РС муче, рецимо, ванцаринске баријере на уласку свог ионако оскудног извоза у Србију, а мало шта се променило. Тако Србија остаје највећи спољнотрговински партнер РС, што, просто, значи да је Србија у дебелом плусу, а РС у дебелом минусу у трговинској размени. То, дакако, не би требало да представља проблем када би постојали исти услови уласка робе на обе стране. А не постоје. „Имамо и проблем што су многа предузећа из Србије за своје представнике у БиХ одредиле фирме из Сарајева, које 95 одсто робе продају из РС” – жали се још Додик[3].

Председник РС, такође, тврди да ће један од основних праваца сарадње у блиској будућности представљати постојећи пројекат „Подриње”, који подразумева прекограничну сарадњу општина са леве и десне стране Дрине, а да ће владе у Бањалуци и Београду „анимирати општине да заједнички аплицирају за средства из разних фондова, укључујући фондове ЕУ”. То би било добро, јер је углавном реч о сиромашнијим општинама с обе стране Дрине, али тих „разних” фондова готово да и нема, док поменути „фондови ЕУ” за прекограничну сарадњу више нису тако издашни као пре коју годину. Тако да ће се пројекат „Подриње”, ипак, морати мало другачије финансирати. А велика непознаница остаје и начин на који ће се финансирати изградња обалоутврда са западне стране Дрине, те шта ће све подразумевати сарадња у области енергетике и још што шта друго[4]. Зато Додика и Николића ваља чврсто држати за реч када кажу да ће „много тога бити искреније и озбиљније него до сада”.

Мркићево „спашавање“ Николића пред Сарајевом

Они који би, свакако, пожелели да тако не буде, јер и у томе виде искључиво „претњу опстанку“ БиХ, тврдили су да је Николић у Бањалуку требало да оде преко Сарајева, иако га нису ни звали да дође у главни град БиХ !? Замерке на Николићев рачун „сипали“ су са свих страна, од најутицајнијих политичара попут бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића[5] до оних најнеугледнијих из Силајџићеве Странке за БиХ[6]. Тако да је у ваздуху остало да виси питање да ли ће Изетбеговића и остале силајџиће бошњачке политичке сцене колико-толико успети да одобровољи српски шеф дипломатије Иван Мркић пошто су му новинари турске Анадолије „отели“ из уста „признање“ да евентуалну независност РС „у Београду нико не поставља као питање и могућност”. „То свакако није нешто о чему се размишља у Београду”, одговорио је Мркић[7] тоном готово онаквим какав једино прија уху просечног бошњачког политичара.

Па, ипак, тешко да је Мркић својим простодушним одговором једноставно купио улазницу Николићу у Сарајево. Јер, за актере и „непристрасне посматраче” тамошње политичке сцене још је и Борис Тадић „водио двоструку политику према БиХ”, па се, дакле, ни Николић њиховој бољој оцени не треба надати. Шта више, сарајевски поштоваоци муфтије Муамера Зукорлића још су избором Николића за председника Србије одахнули, јер се више не требају мучити како би у првом човеку Србије препознали правог „четника”. Па ће им утолико теже и Мркић моћи објаснити да тај „четник” ни не размишља о евентуалној независности РС.

Оно што ће, пак, „приволети“ бошњачке политичаре на сусрет са Николићем - а, изгледа, и све остале у региону - мање је Мркић, а више Брисел. Наиме, један од челника Игманске иницијативе, која припрема регионални самит ове зиме, тврди да се „из разговора са појединим лидерима може наслутити да су они спремни за сусрете јер такви сигнали долазе из Брисела”[8]. Дакле, може се очекивати да ће управо Брисел пресудно утицати на Изетбеговића и остале силајџиће да уложе сав свој напор да Николићу, зарад првог сусрета, прогледају кроз прсте што бошњачке жртве у Сребреници не назива „жртвама сребреничког геноцида”.