субота, 04. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Одбијање да се учествује у овом циркусу је природна реакција сваког човека који иоле држи до себе
Коментар дана

Одбијање да се учествује у овом циркусу је природна реакција сваког човека који иоле држи до себе

PDF Штампа Ел. пошта
Димитрије Војнов   
субота, 20. јун 2020.

Нема шта много да се каже пред ове изборе, изузев да се изнесе пар размишљања о свему што предстоји. Као што је познато, ја сам био против бојкота, јер бојкот сам по себи у овим околностима није могао имати истинску сврху. Бојкот служи пре свега да би делигитимисаоизборе пред неким чиниоцем и као полуга за обезбеђивање неких бољих изборних услова, дестабилизацију недемократске власти и сл.

У нашим околностима, будући да Кинезе избори као такви не занимају, а Руси праве изборе врло сличне нашим, једине две адресе којима би се бојкот могао наменити биле су САД и ЕУ. Лично сам сматрао да је заиста сумануто кроз бојкот давати тим двема силама са њиховим недоличним захтевима било какав додатни вид притиска на Вучића. Ипак, испоставило се да западне силе нису лепо реаговале на бојкот, штавише одбиле су га, барем за сада – иако морамо имати на уму да је Вучић од 2012. практично сам отворио сумњу у изборни процес код нас.

Да бисмо до краја разумели садашње околности морамо се вратити у прошлост. Наиме, од 1996. године постоји неповерење у саму технику реализације избора и управо је то неповерење довело до нестабилности која ће произвести Пети октобар. Од тада па све до 2012. у Србији је постојала минимална демократија, тзв. „изборна“, где се политичари на власти не понашају демократски, не функционишу институције, али се организују избори у чију се саму технику не сумња. Избори у чију технику се не сумња умногоме ипак стабилизују политичку ситуацију у земљи и 2012. године СНС свесно отвара Пандорину кутију неповерења у само гласање и бројање „афером џакови“. Од тада до данас имамо бугарски воз, мртве гласаче, нелогичне резултате у односу на демографско стање на биралиштима итд. Те махинације су отвориле простор локалним, а нарочито међународним актерима да произвољно бирају које ће изборе признавати, а које не, и тиме је избијен чак и тај минимум стабилности који смо имали, а везан за то да ће на власт доћи онај ко има највише гласова.

СНС би тренутно чак и на поштено организованим изборима без проблема тукао опозицију, а на овим ће морати да петља не би ли жељене листе увео у парламент

Сада више није ни важно да ли ће избори бити изведени поштено или не, поверење је изгубљено и свако са довољно јаком медијском машинеријом и страном подршком може да их оспори. То је, прагматично гледано, разлог више да релевантни чиниоци не пропуштају изборе, јер и кад не победиш на гласању, можда победиш на признавању резултата. Потреба да се избори намештају код нас тренутно пак није изгубљена тиме што СНС заправо сада и нема конкуренцију на биралиштима због бојкота. Чак напротив, СНС би тренутно чак и на поштено организованим изборима без проблема тукао опозицију, а на овим ће морати да петља не би ли жељене листе увео у парламент.

Чињеница да је политички систем у расулу, да су изборни услови катастрофални и да су сами избори непоуздани стоје као убедљиви разлози за бојкот. Али, онај ко се бори да дође на власт у Србији практично и улази у такву борбу ако је освоји. Шта су бриселски преговори, разни притисци страних сила, кредитора и привредника, ако не прљава игра без правила? Победа на прљавим изборима својеврсни је пријемни испит за оне који претендују да воде Србију кроз талог кроз који се тренутно пробија. Но, Вучићево разарање опозиције је великим делом и довело до тога да она себе убеди како јој је боље да преседи ове изборе. У његовом начину разарања опозиције међутим лежи одређена нада да негласање има смисла.

Наиме, Вучић је разорио опозицију тиме што је њене вође раздвојио од популација које представљају. Наравно да у томе има и њихове кривице, и да то нису људи од формата и интегритета, али чињеница да рецимо гласачко тело ДС-а, ДСС-а или ЛДП-а више не осећа да их ДС, ДСС или ЛДП представљају довела је то тога да су фигуре из тих странака постале трагикомични пајаци који чекају на који минут простора у јутарњем програму режимских медија када човек коме је изашло треће око заврши своју тачку, а да те популације више не учествују у политичким процесима и дијалогу.

Вучић је дакле успео да избаци један знатан део овог народа, а који је заинтересован за политику, из друштвених процеса а са друге стране је око своје странке мобилисао армију гласача са најразличитијим мотивима. На папиру то доноси натполовичне победе али смањује легитимитет парламента до тачке када више ни сам Вучић неће моћи да тврди да је све у реду.

Већ посматрање листе странака које су пријављене на изборе делује као шала, а списак странака које прелазе цензус делује као чиста перверзија која се отима било каквој озбиљној дискусији

Већ посматрање листе странака које су пријављене на изборе делује као шала, а списак странака које прелазе цензус делује као чиста перверзија која се отима било каквој озбиљној дискусији.

Резултат ће бити парламент који ће заиста јако тешко моћи да донесе било какву озбиљну, да не кажем тешку одлуку. Вучић је тога свестан и са тако шупљим парламентом у коме је сад чак и питање хоће ли моћи да се прави и циркус, он долази у фазу у којој неће имати простора за екстремне маневре, а који су најштетнији кад их он изводи. Стога, негласање сигурно може имати смисла да би се и у процентима некако видело да је тај сазив скупштине лакрдија. Увек постоји и могућност тактичког гласања не би ли се парламент делегитимисао кроз састав или расипање гласова које би СНС-у дало апсурдну већину, и ту такође има неколико опција, али оне тренутно делују ипак као лошији избор од негласања. Један од разлога за то је и чињеница да је одбијање да се учествује у овом циркусу ипак на крају крајева природна реакција сваког човека који иоле држи до себе, а то је на крају крајева најважније. Зашто тактизирати и намерно доприносити срозавању када је довољно само понашати се нормално? Слутим да ће и сам Вучић препознати скривене могућности овога и да ће се правдати крњим парламентом зашто не може да испуни све захтеве страних сила.

Међутим, оно што остаје као проблем јесте повезивање људи за које знамо да постоје, слагали се са њима или не, са некаквим представницима који ће их заступати. Бедни излазак разних професионалних политичара на изборе пошто-пото показује да је сада ово прилика да се коначно раскрсти са њима лично, па ако треба и са странкама тим, и да се успостави нова сцена која ће представљати људе. То је предуслов који више чак и нема везе са тим ко се са чим слаже. Напросто, мора се успоставити нека нова мрежа људи и странака који ће се повезати са грађанима. Треба да се радујемо чак и када неко са ким се политички не слажемо нађе начин да буде представљен јер свако треба да има ту могућност. Ови избори делују као бедан крај приличног броја професионалних политичара који су до краја разоткрили не само своју алавост већ и незрелост.

Политика слови за уметност могућег и слична је уметности по томе што грешка понекад даје бољи резултат од поштовања правила. Чини се да је грешка са бојкотом потпуно случајно отворила могућност да се наша јавност реши неких паразита а и да се председнику олакша изврдавање катастрофалних одлука.

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер