Одлазак „драгог вође“

Грандиозном сахраном и дванаестодневном жалошћу Северна Кореја се опростила од свог драгог вође, Ким Џонг Ила, другог члана прве комунистичке династије на свету. Соцреалистичко-фараонски спровод био је кулминација колективне туге и масовне хистерије грађана ове комунистичке тврђаве, а после смрти „драгог вође“, очи су уперене у његовог трећег сина и наследника, Ким Џонг Уна, који је већ титулисан као „велики вођа“ и „сунце 21. века“. Прелаз власти на новог лидера за сада тече глатко због подршке војске, али, обзиром да наследник има само 28 година, сматра се да за сада није довољно моћан да консолидује власт. Највећи проблем представља његова младост и неискуство, јер трећи Ким долази на чело земље са крутом хијерархијском традицијом, у којој млади ћуте пред старима и у којој су зрелост и искуство једне од највећих врлина. Стога се процењује да ће земља, бар привремено прећи на колективно руководство, и да ће поред Кима, најважније позиције у држави имати његова тетка и сестра преминулог диктатора Ким Кјонг Хуи, која је високи члан Радничке партије и генерал армије, њен супруг Џанг Сонг Таек, задужен за тајну службу и Ри Јонг Хо, највиши војни чин у земљи. Ова тројка треба да обезбеди да пренос овлашћења на Ким Џонг Уна протекне глатко, и да систем остане стабилан и поред веома тешке економске ситуације.

Аналитичари на Западу се надају да би долазак трећег Кима могао довести до одређених реформи у земљи, али било какво омекшавање режима у Пјонгјангу не одговара Кини, да не би био започет процес који би могао да се отме контроли и заврши уједињењем полуострва утапањем Северне у Јужну Кореју, и доласком америчке војске на кинеске границе у региону са значајном корејском мањином. Уједињење две Кореје за сада је ипак далеко, не само због Кине и непомирљивих разлика два режима, већ и што би тај процес коштао далеко више од припајања Источне Немачке Западној. Уместо тога, аналитичари процењују да би краткорочно могло да дође до новог заоштравања ситуације на полуострву, ради јачања позиција новог лидера.

Режим у Пјонгјангу има велику подршку Кине, која има јак интерес да Северна Кореја остане бастион ригидног комунизма, али је земља због међународних санкција у тешком економском стању и има велике проблеме са исхраном становништва. Влада Ким Џонг Ила је дуго као приоритет у трошењу државних средстава стављала војску, и следила политику "прво војска", а очекује се да ће и ново корејско руководство стајати чврсто на линији даљег развоја атомског наоружања. Економија земље је међутим због тога у лошем стању, док огромна улагања у војску изазивају тешке поремећаје у снабдевању и велике проблеме у исхрани становништва.

Северна Кореја и поред жеље својих лидера, није остварила комунистички рај, већ је у многим областима пре ближа соцреалистичком паклу. Ипак, и поред веома тешког живота, већина севернокорејског народа, колико се чини, даје подршку својој власти у борби за нуклеарни програм и независност земље. Обзиром на природу и карактер режима, поставља се питање зашто су грађани спремни да толико трпе, а одговор се вероватно може наћи у страховитим страдањима народа за време корејског рата 1950–1953. Проецењује се да је током три године масовних америчких бомбардовања сравњено са земљом 78 севернокорејских градова и стотине села, и да је Северна Кореја због тога изгубила око 20 посто цивилног становништва, односно око 8 до 9 милиона људи. Један од стубова режима у Пјонгјангу је сећање на злочине Американаца и страдање народа, а амерички злочини су оставили такву трауму да су Корејци спремни да гладују да би имали јаку војску и атомску бомбу, како не би у неком будућем рату опет били жртве америчког геноцида.