Један одговор на питање зашто Русија војно не реагује у Украјини

Парада поводом Дана победе у Москви показује импресивну војну силу Русије, а жртве Одесе и напади кијевске хунте на истоку Украјине изазивају питање зашто Москва није раније војно реаговала. Последња Путинова мировна понуда појачала је недоумице да ли се ради о предаји, трику или стратегији, док су НАТО и власти у Кијеву већ показали да заправо желе да Москва интервенише, како би се стекао утисак да је Крим само увод у даље територијалне претензије Русије. То би затим оправдало изолацију Русије и довело до „пуцања“ економских веза ЕУ и Москве и новог „хладног рата“.

Сигурно је да су због тога неки од почињених злочина „дириговани“ како би се Кремљ и Путин натерали да крену у помоћ становништву Истока, док је и форсирање фашиста из „Десног сектора“ требало да изазове бес Русије и Руса. Путин ипак није улетео у замку војне интервенције, јер су у Москви свесни последица њиховог директног ангажовања, које би изазвало најпре медијски контраудар и строге економске санкције. Украјина би била доведена у стање хаоса, што би имало и вишегодишње политичке и сваке друге негативне последице и по саму Русију. Огромни трошкови инвазије и контроле Истока такође би на дуже стазе могли исисати снагу Русије и исцрпети њене ресурсе, а војна интервенција би уједно довела и до распада и поделе Украјине, чији би запад постао опасни антируски бастион.

Циљ Москве још од почетка кризе је целовита, неутрална и федерална Украјина, а Путинови потези, иако на први поглед делују као дизање руку, мотивисани су жељом за испуњавањем циљева политичким средствима, јер је Русија у суштини једина искрено заинтересована за заустављање избијања правог грађанског рата. Москва настоји да политичким путем издејствује промену Устава и федерализацију. С друге стране, кључни циљ Кијева, Европе и САД је успостављање легитимне власти у Украјини, за шта су од пресудне важности избори заказани за 25. мај. Нема сумње да ће гласање бити одржано, али ће нови председник тешко донети стабилност, ако гласање не успе на Истоку и ако не добије признање Русије. Стога је Путин у замену за признавање избора позвао Исток да одложи референдум, али и затражио да Кијев одмах заустави операције, да прихвати лидере са Истока као равноправне саговорнике и да новим уставом гарантује федерализацију.

Русија је овим сакупила и додатне дипломатске поене, испунивши своје обавезе, и бацила лопту на страну Кијева, који сада покушава да бар декларативно прихвати понуду, а да не дође у ситуацију да буде оптужен за издају од својих присталица, а посебно жељног крви "Десног сектора". Као резултат те иницијативе, помињу се и нови преговори у Женеви, и подела земље на ентитете по босанском моделу, а у дипломатске активности су укључени и ОЕБС и дипломате Немачке и Аустрије.

Москва свакако није заинтересована за колапс Украјине, која је уједно и део руског света, и она уздржаном политиком такође настоји да не поруши мостове између Русије и оних Украјинаца, који не подржавају екстремистичку политику, као што настоји да не поруши и јаке економске и политичке везе са Европском унијом. Кремљ такође не жели да у очима грађана Европе остави утисак агресора и кривца за могући економски колапс и хуманитарну катастрофу која може погодити Украјину у случају распламсавања рата.

Путин такође не жели евентуалне жртве у руској војсци, док се не увери да људи из источне Украјине заиста желе да се боре за аутономију или отцепљење од Кијева. На истоку Украјине су у ствари устале само Доњецка и Луганска област, док су протести у осталим областима до сада били симболични. Чак и у Одеси после ужасног масакра није било масовних протеста против Кијева, што све изазива велико огорчење у Русији и питање за кога би она заправо требало да се бори и жртвује.

Предстојећи референдум треба да да слику о степену подршке проруским побуњеницима, који морају да покажу сопствену снагу, посебно до краја маја, када је могућа радикализација ситуације. Сад им је потребна пауза да би попунили редове новим добровољцима, као и новим оружјем које ће им вероватно бити тајно достављено, а на њима је да мудрим отпором издејствују федерализацију сопственим снагама, уз политичку подршку Москве.

Упркос досадашњим жртвама, Русија је морала да буде врло опрезна, јер је велики улог у питању, а свет се поново налази на прагу тектонских промена у међународним односима. Руска војска је спремна, али рат је лако започети, а тешко зауставити, и зато је Москва пре свега демонстрирала стрпљење и опрез. Криза у Украјини вероватно још није ни близу краја, а у таквим околностима, људске жртве, без обзира на то колико то цинично и сурово звучи, нису најважније.