"Пластифицирани" Исус

Времешни и фасцинантни Лазар Стојановић, који је робијао због бункерисаног филма „Пластични Исус“, доживео је свој заслужени come-back, закономерном коинциденцијом, заступајући Исуса у потпетицама и у мултилатералним сексуалним домашајима. И покушајима, јер ко проба – посрећиће му се.

Мој пријатељ и колега Лазар Стојановић, ако и није остварио Лазареву суботу, остварио је барем Лазарев четвртак гостовањем у емисији Наташе Одаловић на Б92.

Тема је била изложба европске ауторке у Центру за културну деконтаминацију, у тренутку забране Параде поноса и под заштитом небројаних припадника полиције. С обзиром да је и од стране Ватикана ова изложба била забрањена, као што ју је оспорио и наш актуелни Патријарх, брижност државе око обезбеђења „догађаја“ није била на одмет!

Независно од мишљења Лазара Стојановића, човека и аутора који је добрано одлежао свог „Пластичног Исуса“ – изложба код Павићевићеве, која би се могла радно назвати „Пластифицирани Исус“ јесте гест „државне демократичности“, без обзира на одговарајуће обезбеђење. Изложба је естетски дефицитарна, поруком слабашна и концептуално проблематична. Много проблематичнија него наступ три панкерке које у Русији, нажалост, издражавају своју анархистичку казну.

Госпођа Борка Павићевић, као директорка Центра у подели која јој припада, имала је заступати ведносни значај оваквог ликовног перформанса, али су њене речи „одбране“ од злих духова наводног патриотизма и национализма биле заправо испразне и трибински таблоидне, јер су се свеле на налог „Боркиног попечитељства“, како заправо, и само заправо (цитирам) нису биле схваћене. Свака текстуална, ликовна и перформерска алузија на култове и историјске личности, нарочито у домену мучеништва, увек изазива позор и негодовање. Непристојно је позивати се само на хулигане који одиста појма немају о чему се ради, али је ред споменути једну десничарску организацију која је мирним протестом испратила кордоном окружени центар и тиме допринела само његовом непрегледном друштвеном утицају. А тај би утицај морао бити и прегледан и прегледан од стране задужених за стање духова и менталних склопова.

Где је ту улога Лазара Стојановића с почетка текста? Она је наравно у његовом курикулуму и уметничком погледу на свет с обзиром на биографију и ту не бих одвећ замерала заступнику одбране оваквог хепенинга. Уколико сам атеист и агностик, опет се не могу етички и естетички сагласити са первертираном Исусовом „обрадом“, јер она повређује оне који то нису. Од Папе до Иринеја и „набарот“! Јасно је да је само Центар за културну деконтаминацију – уз своје многе пројекте за свако поштовање – могао организовати овакав „догађај“, па да се буни и чуди легитимном присуству полицијског мноштва! Да ли смо се Исусом у штиклама приближили Европи или смо се од ње удаљили због забране Параде поноса. Нешто контам, да би и шетња геј популације била бенигнија од грандиозне медијске презентације дотичне изложбе.

Сјајно организована геј – популација је, ето, увек на губитку! Нисмо се провеселили, али је Борка Павићевић урадила посао! Полиција је само променила локацију и згуснула своје редове. У противном би их разредила. У овом контексту, а у емисији борбене грађанке и арбитрарне Наташе Одаловић, неко је споменуо иронично и термин „ПДВ“. Као да је Борку, Лазара, Богавчеву и Одаловићеву брига за цену уља! Ова интелектуална елита, промовисана од случаја до случаја, чини се да не хаје ни за Европом, колико органски и неоргански стреми печату или барем белешци о сопственој биографији. Гејеви су опет оспорени у сопственом наступу, али су извесни медији и утицајне организације успеле да на њихов рачун направе личну промоцију. Те ми се чини како овај напис могу завршити рокерским стиховима Боре Ђорђевића: „Драга, не буди педер!“ или „Остани ђубре до краја!“.