Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Pozovi Nauru radi priznanja
Komentar dana

Pozovi Nauru radi priznanja

PDF Štampa El. pošta
Dušan Proroković   
nedelja, 20. decembar 2009.

Malo je bilo potrebno pa da država Nauru, barem na jedan dan, bude spominjana kao jedna od centralnih vesti u većini svetskih medija. Bilo je dovoljno da objave svoju odluku o priznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije (posle Ruske Federacije, Nikaragve i Venecuele, četvrta su država koja je to učinila).

Inače, Nauru je poznat po dva kurioziteta. To je najmanja republika na svetu (površine 21 km2) i nema glavni grad (već samo sedište administrativnih organa – kao i AP Vojvodina).

Iako je formalnu nezavisnost ova mikrodržava stekla tek 1968. godine, ima vrlo bogatu prošlost.

Na teritoriji danas nezavisne države smenjivale su se kolonijalne uprave Nemačke, Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda. Godine 1942. Nauru su okupirale japanske snage i oterale u zarobljeništvo, na prinudni rad, preko 1200 muškaraca od kojih je njih 460 u zarobljeništvu umrlo ili ubijeno (što je u tom trenutku predstavljalo preko 5 % ukupnog stanovništva, odnosno 11% muškog stanovništva). Treba spomenuti da su tokom II svetskog rata Nauru žestoko bombardovali i Japanci (koji su ga okupirali) i Amerikanci (koji su ga oslobađali). Godine 1989. Nauru je poveo spor protiv Australije pred Međunarodnim sudom pravde zbog „problematičnih poteza“ koje su australijske vlasti preduzimale tokom upravljanja ostrvom, a što je dovelo do velikog ekološkog uništavanja. Spor nije završen presudom Suda, već je rešen vansudskim poravnanjem, ali Nauru je odneo najveću diplomatsku pobedu u svojoj istoriji.

Na diplomatskom polju, Nauru se istakao najpre priznavanjem nezavisnosti Tajvana – pa potom povlačenjem te odluke, zatim priznavanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i na kraju – Abhazije i Južne Osetije.

Razlozi zbog kojih su navedene odluke donosili je – novac.

Početkom XX veka na ostrvu su otkrivene ogromne zalihe fosfata, a već 1907. godine počelo se sa njegovom eksploatacijom. U jednom trenutku, gledajući prihod po glavi stanovnika, ova država sa desetak hiljada stanovnika bila je u samom vrhu svetske liste, a nezaposlenost nije postojala. Međutim, osim oslanjanja na rudarstvo i fosfate nikakav plan razvoja ostalih delova privrede, niti razmišljanja o održivom ekonomskom sistemu nije bilo. Već krajem sedamdesetih objavljeno je da su preostale zalihe fosfata male, a sredinom osamdesetih rudnici su i zvanično zatvoreni. Enormnih prihoda za državni budžet više nije bilo, a novac potrošen na prilično ekstravagantne stvari – poput kupovine aviona i osnivanja sopstvene nacionalne avio-kompanije, koja je valjda u tom regionu trebalo da konkuriše australijskom „Quantas“-u – nije više mogao da se vrati. Zato su vlasti ove države, da bi održali dostignuti životni standard, pribegli zaduživanju.

Priznavanje Tajvana su i zvanično obrazložili kao „proces u koji su ušli da bi vratili dugove“. U prevodu – za priznavanje samoproglašene nezavisnosti Tajvan im je platio oko 30 miliona dolara, taman koliko je Nauru dugovao komercijalnim bankama i međunarodnim finansijskim institucijama. Da li je nešto platila Kina zbog povlačenja odluke o priznavanju Tajvana i kosovski Albanci za priznavanje samoproglašene nezavisnosti Kosova – nije poznato (u slučaju Kosova može se čuti da je ipak ključno bilo nešto više „prijateljskog ubeđivanja“ i nešto manje određenih obećanja – od susednih Maršalskih ostrva, inače države na čijoj teritoriji se nalazi poligon za nuklearne probe SAD), ali je poznato da su u donošenju poslednje odluke o priznavanju Abhazije i Južne Osetije, barem prema izjavama zapadnih zvaničnika, određenu ulogu odigrali i neki ruski tajkuni. Pošto je danas Nauru off-shore zona, tamo su svoje sedište premestile i neke ruske firme. Za priznavanje Abhazije i Južne Osetije, kako se spekuliše u „dobro obaveštenim krugovima“, plaćeno je nešto malo manje od 50 miliona dolara. Od toga, oko jedna četvrtina sredstva biće iskorišćena da Nauru vrati postojeći dug, a tri četvrtine su podeljene stanovništvu ove države, tako da je svaki građanin dobio po oko 3500 dolara (BDP per capita u poslednjih pet godina u ovoj državi je oko 4800 USD). I ekonomska stabilnost države je za određeni vremenski period obezbeđena. Do sledećeg zaduživanja i sledeće trgovine. Ko zna, možda im u budućnosti i Srbija ponudi novac za povlačenje odluke o priznavanju Kosova.

Zapadni političari, koji su barem na jedan dan morali da se pozabave Nauruom, sve su okarakterisali kao „neprincipijelnu trgovinu“ i „odluku koja ne može ništa značajnije promeniti“, verovatno su već zaboravili na tu, za njih ipak iznenađujuću, neprijatnost.

Međutim, pored rasprave između „realista“ i „liberala“ koja se ovim povodom već otvorila na teoretskom nivou sa starim pitanjima – šta je subjekat međunarodnih odnosa, kakav je legitimitet ovako donetih odluka i da li je postojeći poredak dugoročno održiv. nazire se još jedno, daleko važnije pitanje: kakva je sudbina prezaduženih država sa neuspelim ekonomijama?

A to povlači za sobom i niz drugih stvari. Na primer – kakve sve političke ustupke takve države moraju činiti da bi kratkoročno obezbedile kakvu-takvu ekonomsku stabilnost i kupile socijalni mir? Kako se takve odluke mogu odraziti na svetsku politiku i u kojoj meri mogu povećati nestabilnosti na međunarodnom planu? Koliki je stepen odgovornosti „malih država“ u svetskom poretku? I na kraju – dokle sve to tako može trajati?

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner