петак, 18. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Позови Науру ради признања
Коментар дана

Позови Науру ради признања

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Пророковић   
недеља, 20. децембар 2009.

Мало је било потребно па да држава Науру, барем на један дан, буде спомињана као једна од централних вести у већини светских медија. Било је довољно да објаве своју одлуку о признавању једнострано проглашене независности Абхазије и Јужне Осетије (после Руске Федерације, Никарагве и Венецуеле, четврта су држава која је то учинила).

Иначе, Науру је познат по два куриозитета. То је најмања република на свету (површине 21 км2) и нема главни град (већ само седиште административних органа – као и АП Војводина).

Иако је формалну независност ова микродржава стекла тек 1968. године, има врло богату прошлост.

На територији данас независне државе смењивале су се колонијалне управе Немачке, Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда. Године 1942. Науру су окупирале јапанске снаге и отерале у заробљеништво, на принудни рад, преко 1200 мушкараца од којих је њих 460 у заробљеништву умрло или убијено (што је у том тренутку представљало преко 5 % укупног становништва, односно 11% мушког становништва). Треба споменути да су током II светског рата Науру жестоко бомбардовали и Јапанци (који су га окупирали) и Американци (који су га ослобађали). Године 1989. Науру је повео спор против Аустралије пред Међународним судом правде због „проблематичних потеза“ које су аустралијске власти предузимале током управљања острвом, а што је довело до великог еколошког уништавања. Спор није завршен пресудом Суда, већ је решен вансудским поравнањем, али Науру је однео највећу дипломатску победу у својој историји.

На дипломатском пољу, Науру се истакао најпре признавањем независности Тајвана – па потом повлачењем те одлуке, затим признавањем једнострано проглашене независности Косова и на крају – Абхазије и Јужне Осетије.

Разлози због којих су наведене одлуке доносили је – новац.

Почетком XX века на острву су откривене огромне залихе фосфата, а већ 1907. године почело се са његовом експлоатацијом. У једном тренутку, гледајући приход по глави становника, ова држава са десетак хиљада становника била је у самом врху светске листе, а незапосленост није постојала. Међутим, осим ослањања на рударство и фосфате никакав план развоја осталих делова привреде, нити размишљања о одрживом економском систему није било. Већ крајем седамдесетих објављено је да су преостале залихе фосфата мале, а средином осамдесетих рудници су и званично затворени. Енормних прихода за државни буџет више није било, а новац потрошен на прилично екстравагантне ствари – попут куповине авиона и оснивања сопствене националне авио-компаније, која је ваљда у том региону требало да конкурише аустралијском „Quantas“-у – није више могао да се врати. Зато су власти ове државе, да би одржали достигнути животни стандард, прибегли задуживању.

Признавање Тајвана су и званично образложили као „процес у који су ушли да би вратили дугове“. У преводу – за признавање самопроглашене независности Тајван им је платио око 30 милиона долара, таман колико је Науру дуговао комерцијалним банкама и међународним финансијским институцијама. Да ли је нешто платила Кина због повлачења одлуке о признавању Тајвана и косовски Албанци за признавање самопроглашене независности Косова – није познато (у случају Косова може се чути да је ипак кључно било нешто више „пријатељског убеђивања“ и нешто мање одређених обећања – од суседних Маршалских острва, иначе државе на чијој територији се налази полигон за нуклеарне пробе САД), али је познато да су у доношењу последње одлуке о признавању Абхазије и Јужне Осетије, барем према изјавама западних званичника, одређену улогу одиграли и неки руски тајкуни. Пошто је данас Науру off-shore зона, тамо су своје седиште преместиле и неке руске фирме. За признавање Абхазије и Јужне Осетије, како се спекулише у „добро обавештеним круговима“, плаћено је нешто мало мање од 50 милиона долара. Од тога, око једна четвртина средства биће искоришћена да Науру врати постојећи дуг, а три четвртине су подељене становништву ове државе, тако да је сваки грађанин добио по око 3500 долара (BDP per capita у последњих пет година у овој држави је око 4800 USD). И економска стабилност државе је за одређени временски период обезбеђена. До следећег задуживања и следеће трговине. Ко зна, можда им у будућности и Србија понуди новац за повлачење одлуке о признавању Косова.

Западни политичари, који су барем на један дан морали да се позабаве Науруом, све су окарактерисали као „непринципијелну трговину“ и „одлуку која не може ништа значајније променити“, вероватно су већ заборавили на ту, за њих ипак изненађујућу, непријатност.

Међутим, поред расправе између „реалиста“ и „либерала“ која се овим поводом већ отворила на теоретском нивоу са старим питањима – шта је субјекат међународних односа, какав је легитимитет овако донетих одлука и да ли је постојећи поредак дугорочно одржив. назире се још једно, далеко важније питање: каква је судбина презадужених држава са неуспелим економијама?

А то повлачи за собом и низ других ствари. На пример – какве све политичке уступке такве државе морају чинити да би краткорочно обезбедиле какву-такву економску стабилност и купиле социјални мир? Како се такве одлуке могу одразити на светску политику и у којој мери могу повећати нестабилности на међународном плану? Колики је степен одговорности „малих држава“ у светском поретку? И на крају – докле све то тако може трајати?

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер