Премијерове удворице и његова празна обећања

Удворица је увек било и биће их све док има моћника и слабића спремних да им се улагују ради неке личне користи. А пошто обично слабије памтимо године које су остале иза нас, можда нам се само чини да досад још није било оволико људи спремних на свакаква понижења пред онима који могу да утичу на њихово напредовање у служби, повећање прихода или им чак омогуће учешће у власти.

Ипак, сматра се да је Србија, рачунајући последњих седамдесетак година, врхунац идолопоклонства и полтронства доживела током владавине “највећег сина наших народа и народности”, чега ће се вероватно стидети и далека будућа поколења. Затим је, све до појаве Слободана Милошевића, владало извесно затишје, да би у њему улизице брзо препознале личност којој су могле да се диве и да јој доказују своју приврженост. Међу њима је било и оних који су успешно подражавали његов стил говора, а, захваљујући развијеном, истанчаном слуху, успевали да “скину” и вођину интонацију.

Када је Милошевић пао с власти, удворице, разуме се, нису нестале, већ су се само мање примећивале. Можда и зато што више није било једнога јединог вође коме би се додворавале, већ су морале да се усредсреде на већи број моћника помоћу којих су могли да остваре своје циљеве.

Нова ера удвориштва у Србији настала је после председничких и парламентарних избора у мају 2012. Полтрони су се убрзо нашли на старом послу, пре свих пребеглице из странака које су изгубиле изборе, а које су, ништа необично, одједном увиделе да им највише одговара програм Српске напредне странке. Само, за разлику од претходних времена, предмет њиховог обожавања више није био председник Републике, већ вицепремијер који је касније постао премијер. Било је очигледно да им председник државе није много занимљив, ваљда и због тога што се одмах после избора могло видети да је он сасвим задовољаван улогом енглеске краљице.

На другој страни, премијера су окружили многобројни аминаши и послушници. Добро знајући због чега су уз њега, они користе сваку прилику да изразе дивљење његовим речима и делима, а што њему, као што се и може очекивати, веома годи и подстиче га на још опширније тираде и тралалајке. Улагивачима, с друге стране, нимало не смета што безграничним одушевљавањем охрабрују премијерову таштину и нарцисоидност, а који већ, и без ове подршке, сматра како је увек у праву и да греше искључиво његови политички противници.

Што пролази више времена откако је стекао неограничену власт у Србији (приграбивши је на заиста волшебан начин), то његови јавни наступи постају све чешћи, боље рећи, свакодневни, дужи и заморнији за слушање. То су готово увек монолози, из којих неизоставно произилази једна те иста, недвосмислена порука. “Ја, па ја...па опет ја...” А да би још више истакао колико је Србија напредовала откако он њоме управља, никад не заборави да за нешто оптужи претходну неспособну и корумпирану власт, тачније, само демократску странку, на коју без престанка осипа дрвље и камење; своје садашње коалиционе партнере, који су такође били на власти са демократама, из неких разлога не помиње, или им је једноставно опростио претходне заблуде и лутања.

Премијерова празна обећања, од будућег Абу Дабија 2 на реци Сави, до безбројних страних улагача који много воле њега и Србију, те ће из пријатељства према премијеру радо донети свој новац у нашу земљу, што ће, природно, довести до пораста запослености и слична Потемкинова села, неизоставно преносе сви медији од електронских до штампаних. Од премијерових тралалајки и порука да народ треба да се стрпи још само неку годиницу до уласка у Европску унију, па да почне да живи као сав нормалан свет, спас је једино у чаробном дугмету којим се искључује телевизор, а што се тиче штампаних медија, поступак је такође једноставан: потребно је само заобићи написе у којима се помиње премијер.

Недавни блиски сусрет у Народној скупштини председника Владе са шачицом посланика из оно мало опозиционих странака имао је мало сличности са цивилизованом расправом. Опозиционари су узалуд покушавали да од премијера чују одговоре на своја питања и замерке Влади, али је то њега веома љутило, те је повишеним гласом грдио и посланике и претходну власт која је, како је рекао, била кукавичка. Видело се да му сва та, по њему непотребна, питања иду на живце. Посебно се чудио што опозиција има примедбе на рад Владе, док је у исто време амерички и немачки амбасадор обасипају похвалама. Зар је могуће да они више воле Србију од наше опозиције која само критикује, питао је. Разуме се да то није могуће и да је они уопште не воле, већ нашу владу хвале увек кад следи упутства њихових држава и управља се према њиховим интересима, а који често могу да буду у потпуној супротности од интереса Србије.

Премијерова конференција за медије у суботу, 27. децембра, није представљала никакву прекретницу у његовом начину обраћања јавности. Још једном се састојала се од празних петпарачких фраза о тајкунима од којих је Српска народна странка ослободила Србију, извукла земљу из чељусти разбојника и вратила је грађанима. Спас од тих прича опет је у прескакању извештаја у новинама или гашењу телевизора.

Приликом овог последњег обраћања председника Владе новинарима, односно јавности, примећена је и једна нова слика, такорећи нови декор. Док је премијер у свом стилу говорио без наговештаја када ће своје излагање завршити, потпредседница Владе и први потпредседник стајали су иза његових леђа непомично као мумије, стражари или каријатиде (Каријаћанке) које подупиру премијерову моћ.

Како се у високи степен њихове интелигенције не може сумњати, остаје претпоставка да су свакако добро прорачунали шта им ово и слична понижења доносе: Опстанак у оваквој власти по сваку цену, макар и уз оваквог премијера.