Протести пред Владом су куцање на споредна врата – моћ станује на Андрићевом венцу

У Србији живе срећни људи. Славе се нови километри путева, камени темељци, разноразне су светковине, тек, око председника свуда весеље. Први је, кажу, шеф државе који је отворио роштиљијаду у Лесковцу.

 Не заборавља председник да и са новог места подучи  о тријумфу протестантског духа као путу у успех. Да ли у земљама које при томе помиње радници не добијају плате или се не испуњавају обавезе према држави?

 То са подуком о промени свести некако личи, ако је веровати хроничарима, на период после револуције - да градимо новог човека за ново време и није се добро завршило.

 Ако се већ хвали да је звао у госте председника Америке могао је да завири у   њену Декларацију независности. Тамо лепо пише да су сви људи створени једнаки и да им је Творац дао као неотуђиво право да теже управо срећи.

 Протест испред зграде Владе је куцање на споредна врата. На челу тима, који по Уставу одређује и води политику државе - што би рекли селектор екипе,  постављен је експерт без партије, којем је зато лакше наменити пролазну улогу.

 На то је, нехотице, јавно указао  и незванични портпарол председника у гласилу војске за коју је као министар задужен. На примедбе из опозиције о стручности, поготово што није служио војску, одговорио је: министар треба да буде политичар.

 Полемика која се повремено дигне из мртвих о Уставу бесмислена је ако је написано у сенци  односа моћи на терену. Нови Устав би, можда, могао да заузда шефа државе ако му одузме власт у странци.

 Протестима се од Владе тражи оно што пише у Уставу. Између осталог, да је људско достојанство неприкосновено,  забрањен је положај сличан ропству и принудном раду,  свако има  право на једнаку законску заштиту…

 Мада место председника државе није оперативно као премијерско увек се нађе неки крак коридора док се не стигне до Њујорка, Брисела. Да се задржи медијска доминација  између ВИП сусрета и објасни све, од плата до градских избора.

 Председник је, коментаришући незадовољство радника, рекао како Влада ни у једној земљи не може да буде крива ако се плате не исплаћују у приватној фирми. По ком основу онда држава интервенише против насиља у породици посебним законом кад је то најприватнија област.

 Закон се поштује, ако је лош промени се јер држава, распоређена у гране власти, прописује, суди и хапси. Дакле шта жели то и може, ако функционише као држава.

 Шта се жели и може, на то се оригинални одговор не добија испод прозора Владе. Адреса стварне моћи је на Андрићевом венцу где је, како званични назив гласи,  Генерални секретаријат председника Републике. Да ли неко уопште сумња у то.

(Аутор је новинар из Београда)