Putokaz sa Novog Zelanda

Verujem da se ništa u životu ne dešava slučajno i bez nekog dubljeg smisla. Verujem da svi dobijamo znakove pored naših životnih puteva koji nam, ako ih uočimo, mogu pomoći u donošenju ispravnih odluka.

Isto tako verujem da je današnji grozničavi,apatični i preinformisani čovek najčešće nesposoban da ih uoči,zastane i protumači, ali i najbrži životni vozači na velikim raskrsnicama barem za trenutak uspore i pažljivije osmotre signalizaciju.

Na kolektivnom nivou potencijalnu snagu širih društvenih putokaza imaju veliki politički događaji, jasna unutrašnja ili spoljnja pretnja ali i najveći nacionalni sportski dometi. Međutim, takvu potencijalnu snagu ima i trijumf mladih fudbalera u dalekom Novom Zelandu, posebno ako znamo odakle su ti momci došli.

Oni su došli su iz fudbalskog sistema jedne ponižene zemlje, sistema  koji je u očima javnosti već dugo simbol poraza, beščašća i korupcije.

Nameće se logično pitanje, kako je moguće da neko ko dolazi iz takvog ambijenta postane prvak sveta u fudbalu (koji je od hapšenja Blatera više od najvažnije sporedne stvari). Odgovor na ovo pitanje mogu dati svi oni koji malo zastanu i iskustvo ovog sportskog podviga protumače kao znak za čitavu Srbiju.

Šta sve piše na tom znaku?

Piše da je ovaj trijumf ostvarila zajednica ljudi koja je pred sobom imala jasan cilj i jasnu volju da taj cilj i ostvari.

Iz takvog jedinstva cilja i jedinstva volja stvorena je unutrašnja atmosfera zajednice koja je iznedrila odgovornog i mudrog trenera, najboljeg golmana, napadače odlučne da reše utakmice ali i sve ostale koji odbranu svoga gola doživljavaju kao odbranu Srbije a u napadu igraju po devizi ,,nema povlačenja, nema predaje“...

Šta još piše na znaku pored našeg zajedničkog puta?

Piše da je za svaki istinski uspeh koji jedini može postati kolektivno nadahnuće neophodna lična skromnost i unutrašnje gospodstvo kako u međusobnim tako i  u odnosima sa svojim protivnicima.

U slučaju „Orlića“ ovakvom unutrašnjem raspoloženju doprineli su i mediji jer su u svojoj početnoj nezainteresovanosti ostavili pojedince nevidljivim za širu javnost.

U očima naroda i glavama igrača igrala je Srbija a ne tetovirane zvezde od čijeg raspoloženja sve zavisi. Pobeđivali su pristojni i dobro vaspitani momci iz komšiluka a ne egoistični ekscentrici.

Šta još piše?

Ushićenje podviga daruje se samo onima koji imaju veru i nadu u pobedu. Malodušni i očajni neće biti sposobni ni za borbu ni za pobedu. Sa verom i nadom pobeda dolazi i posle četiri uzastopna produžetka.

I šta piše na samom kraju?

Neophodna je ljubav. Ne ona jeftina i holivudski patetična već ona višeg reda, nesebična i dostojanstvena sposobna da palog podigne, poletelog spusti a sve zarad višeg zajedničkog cilja.

Iz takve ljubavi potekle su i suze olakšanja, pobede i radosti.

To su poruke poslate iz dalekog Novog Zelanda.Ovakve poruke su nam prethodno ostavljali i košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši ali i atletičari, kajakaši i naravno Novak Đoković, koji kao višestruki najbolji sportista planete nikada ne propusti ni priliku da istakne vrednost i značaj svog tima, u kom se inače nalaze dva trenera, što jeste jedinstveni slučaj u čitavoj teniskoj istoriji.

Svi ovi putokazi i dalje stoje.

Da li će biti pročitani kao obične i slučajne sportske pobede ili kao okrepljenje i uputstvo za izlazak iz kandži sveopšteg poraza i predaje zavisi od svih nas.

Jučerašnji veličanstveni doček ispred skupštine govori nam da je narod razumeo Novozelandski putokaz i njegovu poruku koja glasi:

Za nadahnjujuću pobedu potrebno je samo skinuti naočare sebičnih ličnih interesa i sa verom, nadom i ljubavlju timski zaigrati za viši cilj, za svoju porodicu, za državu i narod.

Zaštitom viših interesa sačuvaćemo i svoj lični interes. Samo tako ćemo odbraniti Srbiju.