Различити ослободиоци Београда

Између ратника који су ослободили Београд 1918. и оних који су из њега протерали немачке окупаторе 20. октобра 1944, постоје суштинске разлике о којима се ретко говори. Српски војници, после пробоја Солунског фронта и офанзиве до победоносног завршетка рата и склопљеног мира, вратили су се својим кућама широм Србије и својим предратним занимањима. Међутим, за ослободиоце из 1944. године, пораз фашистичких сила и престанак непријатељстава у Другом светском рату, представљао је и почетак преузимања нових задатака и обавеза. Најпре је требало докрајчити и сасећи у корену поражене остатке “монархо-фашистичке бивше Краљевине Југославије, тамнице народа “(према Коминтерни), а затим стварати и учвршћивати нови поредак.

Народноослободилачки ратници против фашистичке Немачке и њених савезника и помагача, рекло би се: некако успут и и случајно, “иако се за њу нису борили” (како су тврдили), докопали су се и власти. Разуме се, тај неочекивани божји дар нису могли да одбију, већ су га оберучке прихватили као изузетну прилику да своје четворогодишње ратовање веома добро наплате: високим положајима, платама и безбројим повластицама, двоструким радним стажом за године проведене у рату (кога су се касније, ближећи се пензији, готово сви одрицали), бесплатним превозом свим друштвеним возилима и боравком у летовалиштима, одмаралиштима и бањама, који је такође плаћала држава.

Сем сталне и упорне борбе да се онемогући “класни непријатељ који никада не спава”, један од важнијих задатака нове власти био је и да приватну својину претвори у друштвену. Не треба ни наглашавати да је он обављен беспрекорно.

Међутим, у овом случају судбина се, изгледа, мало нашалила са некадашњим одлучним и непомирљивим непријатељима “кулака” и разних капиталиста и фабриканата, “злотвора” и експлоататора радника и сељака (а можда и “поштене интелигенције”?). Они су (или њихови ближи и даљи потомци), и опет некако случајно и неприметно, постали власници знатне непокретне и покретне имовине, великих рачуна у банкама, те је испало као у народној изреци “Сјаши Курта да узјаше Мурта” (а може и обратно).

Но то није све. Нема никакве сумње да је вишедеценијско деловање ратника који су ослободили Београд 20. октобра 1944, на овај део Европе оставило тешке и непоправљиве последице. Данас, после 66 година, “Тамнице  народа” више нема; распало се и дело великог опсенара, које је почивало на диктатури и лажима о братству и јединству и самоуправљању, а опстајало захваљујући америчкој помоћи. Што је по српски народ најгоре, он  је у тој “тамници” ( иако су га Коминтерна и сви непријатељи називали  “тамничарем”) претрпео и огромне људске и материјалне жртве, од којих ће се тешко или  бар не у тако скорој будућности  опоравити.