Селебритизација Демократске странке

„Желео сам да будем слободан и комуниста“, написао је својевремено Милован Ђилас. Његова судбина је позната, слободу је освајао деценијама подносећи изолацију, прогоне и робију. То је заиста била немогућа мисија јер комунизам оличен у владавини једнопартијског система био је негација демократије и либералних вредности.

Данас имамо успостављен демократски систем, али се и даље можемо питати колико смо остварили стварне и делатне идеале слободе и демократије. Сада се отвара слична дилема пре којом се налазио и Милован Ђилас, тражећи слободу тамо где је није могао наћи. Како остати привржен демократским начелима, а бити у Демократској странци или је даље подржавати на изборима и у политичком животу. То постаје све веће искушење за људе који стреме демократији и њеним либералним вредностима.

Не тако давно је тежња за развојем и унапређењем демократских односа и политичке културе била једна од темељних одредница Демократске странке. Те тежње су данас изгубљене у таласу свеопште политикантске релативизације, дезидеологизације и доминирања огољеног и непринципијелног политичког прагматизма као општег обрасца деловања у нашем политичком животу. Примера за овакву оцену има много, али се огољена политичка хипокризија и лицемерје коју шире водећи функционери Демократске странке најбоље може видети у њиховим иступањима о непристојно бахатим људима и малим платама, као да они већ десет година не стварају и подржавају системску спрегу тих непристојно богатих људи, политика, монопола и разорне пљачкашке приватизације у којима је стотине хиљада људи остало без посла.

Међутим, политичка хипокризија је све очитија и у неиспуњавању великих најава о демократизацији односа унутар владајуће странке. На претходним унутарстраначким изборима помпезно је најављивано увођење непосредних избора и већи број кандидата, изборна кампања и сучељавање програма. Од ових најављиваних великих и пресудних демократских иновација није остало ништа јер су тзв „демократски“ избори обављени рутински и без великих изненађења јер су „изабрани“ кандидати који су унапред одређени уз обавезну једногласну подршку страначке базе.

Овакав начин „избора“ увек је поуздани знак дубоке кризе и атрофије унутарстраначког живота. Није остала ни празна форма тзв. непосредних избора у Демократској странци. Та се пракса наставља и данас. Сведоци смо да се ових дана дефинитивно одустало од непосредног учешћа чланства у изборима и да се примењује добро опробани метод „демократског“ предлагања јединог кандидата који има обавезну једногласну подршку општинских одбора и садашњег председника Градског одбора Демократске странке Драгана Ђиласа, али и крунску подршку председника ДС Бориса Тадића. Све је под контролом и функционише добро познати образац вођења кадровске политике у организацији у којој је доминантан олигархијски принцип. Јасно је да из једногласне кандидадуре Шапића за Председника ГО ДС у Београду стоји Драган Ђилас јер тако и даље задржава апсолутни утицај у овој градској организацији, што је од посебног политичког значаја у даљим унутар страначким борбама у ДС.

Кандидатура подржавана на овако „демократски“ начин затворила је наравно било какву могућност да се унутар странке поведе стварна изборна утакмица и створе услови за озбиљну и темељну демократизацију Демократске странке у којој сада преовладава дух неприкосновене једногласности и непомућеног олигархијског јединства. Очигледно је да су олигархијски и клијентелистички односи унутар владајуће странке толико учвршћени да она сада функционише по принципу јасно одређених страначких феуда и котерија, а велику маркетиншку причу о демократизацији Демократске странке не схвата више нико озбиљно осим оних страначких аналитичара који су задужени да глорификују остварену демократију у ДС.

И ови предстојећи веома неизвесни избори новог председника ГО ДС Београда су јасан знак да ова странка и даље истрајава на својој даљој олигархизацији, централизацији, послушништву и цементирању јединства странке у којој више нема простора за поштовање и развијање елементарних принципа демократије. Предстојећа изборна скупштина у градској организацији ДС биће још једна у низу већ виђених маркетиншких представа, али и доказ да у ДС преовладава дух политичког брендирања тзв. познатих јавних личности који треба да својом медијском познатошћу испуне зјапећу празнину идеолошке и политичке недоследности и хипокризије који су данас предоминантни у политици владајуће партије.

Сигурно је да у нашој политици треба добро познавати разне стилове пливања и препливавања, али вођење градског одбора Демократске странке у Београду захтева озбиљно политичко искуство, познавање савремених кретања у политици и углед неопходан за изградњу политичке позиције странке. Међутим, након још једног једногласног предлагања јединог кандидата све је јасније да се затвара простор за демократизацију Демократске странке, што јасно показује да она неумитно клизи ка организацији у којој је гвоздени закон олигархије однео дефинитивну превагу.