Сукоби у Црној Гори – Не бојте се, добро бити неће

Стотинак интелектуалаца из региона потписало је Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда. У оштро сроченом апелу, између осталог, се каже: „Усвајањем Закона о верским заједницама, припремљеним у сарадњи са Венецијанском комисијом и усаглашеним са највишим европским стандардима у тој области, Црна Гора мења закон донесен пре пола века.

Истовремено, овим се поништава Декрет регента Александра Карађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква, и у потпуности заокружује државно-правни оквир Црне Горе. Отуда напади великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара“. (https://bit.ly/2SFvM8w). Потписници апела познати су у јавном животу по свом залагању за поштавање људских и мањинских права. Уочљиво је да они не доводе у питање легитимност поступка по коме је Закон донет.

Према Попису становништва из 2011. Црногорци чине 44,98% становништва, Срби 28,73%, Бошњаци 8,65%, Албанци 4,91%, Роми 1,01%, Хрвати 0,97% и тд.  Српски језик је матерњи за 43% становника Црне Горе,  црногорски за 37%, албански 5%, босански 5%, хрватски 1%. У укупном становништву има 72% припадника православне вероисповести, 19% исламске, 3% католичке. Из ових елементарних података јасно је да се ради о изузетно етнички, језички и религијски хетерогеној средини.

Како је могуће остварити слободу вероисповести уколико су верски објекти и реликвије у власништву државе. Тако је и Стаљинов устав из 1936. садржао обиман каталог људских права, али сви ресурси за њихово остваривање били су у власништву државе. Била је гарантована слобода штампе, али све штампарије биле су државне

Према савремним стандардима у заштити људских и мањинских права морао би у  таквој земљи да постоји обиман и ефикасан механизам за заштиту мањина. Устав Црне Горе у том погледу веома је сиромашан и он омогућава мајоризацију различитих мањина. Према Уставу службени језик у Црној Гори је црногорски, ћирилично и латинично писмо су равноправни. У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик. Иако је већински језик српски, најпре је наведен црногорски. Према Уставу верске заједнице су одвојене од државе, али по Закону имовина Српске православне цркве вероватно ће постати државна. Како је могуће остварити слободу вероисповести уколико су верски објекти и реликвије у власништву државе. Тако је и Стаљинов устав из 1936. садржао обиман каталог људских права, али сви ресурси за њихово остваривање били су у власништву државе. Била је гарантована слобода штампе, али све штампарије биле су државне.

Проблем је што Срби, који чине 29 % становништва не могу у Црној Гори бити третирани као  мањина, већ као конститутивни народ. Они морају имати могућност да остварују широку културну  и друге облике аутономије, тамо где за то постоје услови. Однос Црногораца и Срба не може бити однос већине и мањине већ однос конкурентских већина.

Доктрину о конкурентским већинама нарочито је заступао конзервативни амерички политичар из прве половине деветнаестог века Џон Келхун. Он је био  ватрени присталица ропства, а по његовој доктрини мањина има право да стави вето на одлуке већине када она задире у њене виталне интересе. Ова доктрина касније је у другој половини двадесетог века даље развијена у теорији о консоцијацији. Историјско искуство је показало да процеси одлучивања у етнички, верски и језички хетерогеним срединама не могу бити исти као у хомогеним. Покушај копирања британских већинских институција у Азији и Африци донео је, углавном, лоше резултате.

По теорији о консоцијацији, за коју је нарочито значајан амерички политиколог холаднског порекла, Аренд Лајпхарт, у таквим друштвима политичке институције морају бити прилагођене друштвеној стварности. То подразумева постојање посебних процедура у одлучивању којима се етничка већина онемогућава да тиранише мањине. Да би етнички мир био очуван могу се применити различити модели територијалних, културних и персоналних аутономија, изборни сиситем мора бити пропорционалан, неопходно је да елите не подстичу сукобе и нетрпељивост, већ да раде на успостављању мира и сарадње. Важно је да мањина има на располагању право вета на одлуке које су за њу од највећег значаја. Многи од модела које је Лајпхарт истицао показали су се неуспешним, али за сада није познат неки други, бољи начин управљања културним разликама.

У Црној Гори такви механизми углавном не постоје. Црногорска скупштина по правилу одлучује простом већином. Један од изузетака је одлучивање о законима којима се уређује начин остваривања стечених мањинских права. У том случају Скупштина у првом гласању одлучује двотрећинском већином свих посланика, а у другом, најраније након три месеца, већином свих посланика.

Приликом доношења Закона урађено је све супротно савременим стандардима у тој области. Закон који дубоко задире у интересе Срба донет је већином коју су чинили посланици црногорске,албанске, бошњачке и хрватске националности. Такво поступање може само довести до избијања сукоба, ако то није био и основни циљ. Закон који се готово искључиво тиче Српске православне цркве донет је и гласовима посланика који се изјашњавају као католици или муслимани. Да би такав закон био легитиман, била би неопходна двострука већина: већина свих посланика и већина посланика српске националности. Како је већ истакнуто, такав поступак Уставом Црне Горе није предвиђен.

Режим Мила Ђукановића није ни демократски нити омогућава националну равноправност. Није једини проблем на Балкану српски национализам, постоје и други национализми

Напред речено не значи да и у политици српских странака у Црној гори не постоје проблеми. Њих систем држи у положају безнадежне мањине, али и оне саме томе доприносе. Њихов програм је готово искључиво  етнички, чак и кад би добили гласове свих Срба опет би били у мањини. Етнорелигиозни ексклузивизам отежава им стварање коалација са другим странкама, па је мало вероватно да ће икад постати политичка већина.

Потписници Апела не воде  рачуна о томе да неко ко је противник српског национализма нужно не мора бити присталица сваког диктатора који му се, из сопствених властодржачких интереса супротставља. Режим Мила Ђукановића није ни демократски нити омогућава националну равноправност. Није једини проблем на Балкану српски национализам, постоје и други национализми. Отпор једном не сме водити ка подршци другом. Највећу одговорност за постојећу кризу у Црној Гори сноси владајући режим. Нема ни говора о томе да је Закон донет уз уважавање највиших савремених стандарда.

Ситуција је веома озбиљна и може се пренети и на друге државе. Црногорци кажу:”Не бојте се, добро бити неће.”