субота, 20. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Зашто протести нису угрозили Вучићев режим
Политички живот

Зашто протести нису угрозили Вучићев режим

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
среда, 23. август 2023.

 Покушај да се Вучићев систем ауторитарне владавине угрози организовањем тзв. грађанских шетњи до сада није донео очекиване резултате. Организатори су најавили да ће од јесени протести ући у „другачији мод“. Неформално се тврди да су „технички организатори“ протеста неколико опозиционих проевропских странака. До сада није јавности предочен неки садржајан програмски документ. Понављани су захтеви да се спречи насиље у друштву, да чланови РЕМ-а поднесу оставке као и блиски сарадници Александра Вучића Гашић и Вулин, да се одузме фреквенција телевизији Пинк и сл.

Овакво политичко-идеолошко сиромаштво указује да организаторима циљ није друштвена промена, већ промена власти или бар добијање удела у њој. Чини се да инсистирање да су протести грађански треба схватити озбиљно и да намера и није демократизација политичког система и обнављње дебате о стратешким питањима. Политички циљеви те врсте најбоље су сажети у старој политичкој максими - што се више мења, све је више исто.

Евролиберална опозиција нема намеру да коригује своја досадашња опредељења, без обзира на промењене околности у свету и Европи. Неке странке из ове групације промениле су и назив своје парламентарне фракције у Правац Европа. Кључни циљ је чланство Србије у ЕУ.

Евролиберална опозиција нема намеру да коригује своја досадашња опредељења, без обзира на промењене околности у свету и Европи. Неке странке из ове групације промениле су и назив своје парламентарне фракције у Правац Европа. Кључни циљ је чланство Србије у ЕУ

Европска унија је, међутим, већ петнаест година у дубокој системској кризи. Политичке коалиције које су предводиле и реализовале неолибералну фазу европских интеграција губе на утицају у државама чланицама. У периоду “краја историје” интеграцијске догме сматране су неспорним. Тада се тврдило да свака земља може економски да напредује под условом да спроведе неопходне реформе и обезбеди тржишну конкуренцију, фискалну штедњу, циљану инфлацију и дерегулацију. Религиозно веровање у неолибералне догме доведено је у питање током протекле деценије. Проевропљани у Србији одбијају да се суоче са том чињеницом и да преиспитају своје политичке програме. Они и даље понављају да Европа нема алтернативу!

Деценијама се о ЕУ говорило као о најуспешнијем мировном подухвату у историји. Унија данас води посредни рат против Русије и сведена је на протекторат НАТО-а, а парламенти држава чланица убрзано повећавају буџете за војску. Уједињавање Европе од самог почетка био је геоплитички, а не космополитски подухват.

Истина је да су Европске интеграцјие имале за циљ елиминисање ратних сукоба, али само међу европским државама. Државе оснивачи данашње Уније водиле су ратове у другим деловима света и чииниле су све што су могле да би очувале своје колонијалне поседе. Тобожњи интеграцијски пацифизам био је утемељен на расизму

Истина је да су Европске интеграцјие имале за циљ елиминисање ратних сукоба, али само међу европским државама. Државе оснивачи данашње Уније водиле су ратове у другим деловима света и чииниле су све што су могле да би очувале своје колонијалне поседе. Тобожњи интеграцијски пацифизам био је утемељен на расизму. Да би мир и економски просперитет у Европи био обезбеђен било је неопходно вођење ратова у Азији и Африци како би било настављено пљачкање трећесветских народа. Тада је и настао концепт „стратешке аутономије“. Очеви оснивачи сматрали су да Европа треба да буде самостални трећи пол у светском систему, поред САД и СССР-а. Да би такав циљ био остварен било је неопходно очување колонијалних поседа, пре свега у Африци. Идеја је била да европске државе које су отпочеле интерграције престану да се сукобљавају међу собом око контроле колонија, већ да у том подухвату сарађују и да их експлоатишу заједно. Иначе, геополитички концпепт Евроафрика настао је после ужаса Првог светског рата када је било јасне какве последице настају због сукоба европских сила око поделе колонија.

Током Хладног рата велику сметњу за остваривање тог циља представљала је подршка Совјетског Савеза антиколонијалним покретима. Али после пропасти СССР-а појавио се нови, много опаснији конкурент у Африци - Кина.

Ремилитаризација Европе интензивирна је деведесетих током ратова у бившој Југославији а најагилнији протагности били су бивши пацифисти и шездесетосмаши, нарочито немачки Зелени који су данас главни ратни хушкачи. Током балканске кризе парола „никад више рат“ замењена је новом - „никад више Аушвиц“. То је значило да се морају предузимати војне интервенције како би се, наводно, спречили нови, стварни или измишљени, геноциди. То је био скривени начин да се остваре геополитички циљеви.

Евроинтеграције су украјинским ратом коначно изгубиле цивилни карактер (демократски нису никад ни имале). Интеграције данас представљају мобилизацију за текући и будуће ратове. Ради се о стратешкој неопходности како би западни капитализам спречио Кину, силу у успону, да заузме хегеомону позцију у светском капиталистичком систему. Такви геоекономски сукоби у историји најчешће су решавани ратовима. Према истраживањима Грехама Алисона у последњих пет векова било је шеснаест случајева у којима је сила у успону угрожавала владајућу силу. У дванест случајева избили су ратови.

Проевропски блок у Србији не чине само политичке странке већ и бројне невладине организације и угледне јавне личности. Утицају овог блока у бирачком телу нарочиту штету наноси једнострано позиционирање у вези са Украјинским ратом. Политичари и интелектуалци ове оријентације узорке рата искључиво тумаче на основу тога која од зараћених страна је агресор. Стварни узроци су много сложенији.

Евролиберали се маса на улицама боје исто колико и Вучић. Они се плаше да би еманциповани народ могао да наметне политички програм који би угрозио интересе Запада и привилеговни положај политчких елита.

Није претерано рећи да „Правац Европа“ значи увођење, најпре посредно, Србије у рат. Украјински рат прерастао је у рат исцпљивања у коме одлучујућу улогу има класични војни хардвер- атртиљертија, оклопна возила и пешадијско наоуржање. Због диндустријализације на Западу чланице НАТО-а имају ограничене капацитете за производњу таквог наоруажања и потребни су им нови савезници који имају колико толико очувану традиционалну војну индустрију. Једна од таквих земаља је Србија која је и географски лоцирана у близини ратишта.

Недемократски каракер протеста у којима учесници нису добили могуност да утичу на формулисање захтева и начин на који се демонстрације одвијају такође није случајан. Циљ је да се сачува доминација опозиционих олигархија у оспоравању Вучићевог режима, како под притиском маса захтеви не би били радикализовани. Евролиберали се маса на улицама боје исто колико и Вучић. Они се плаше да би еманциповани народ могао да наметне политички програм који би угрозио интересе Запада и привилеговни положај политчких елита. Самоделатност мобилисаног и саморганизованог народа и залагање за праведније и егалитарније друштво космополитски либерали, у Србији и у свету, осуђују као популизам - политичку појаву које се треба плашити. Власт треба да остане монопол тобоже просвећених елита које једине знају да управљају. Прост народ треба на изборима само да одлучује која од конкурентских политичких елита ће вршити власт.

У протестима овакве врсте доминирају политичке идеје средњих класа. Припадници тих слојева су материјално добро ситуирани па су им захтеви за либерлану пермисивност важнији од социјалне правде. Ту спадају пре свега залагање за права различитих мањина, у последње време нарочито се инситира на правима сексуалних мањина. Иако су такви захтеви често оправдани, са тако уским програмом не може се придобити већина бирача.

Више је него упадљиво да се на протестима није говорило о приватизацији преосталих јавних предузећа, посебно ЕПС-а. Посрнулом европском капитализму неопходни су ресурси периферних земаља које желе неограничено да пљачкају. Енергетски потенцијали Србије нису мали, а због санкција уведених Русији наредних година у Европи ће бити велика потражња за енергијом

Неколико чињеница потврђује претходно изнете констатације. Неке опозиционе странке осудиле су јавно изнете ставове социолога политике Јова Бакића. То је, такође, значило и да неће много протестовати ако се Бакићу деси нека непријатност. Таквим чином они су поручили Вучићу да су спремни да се са њих договоре око поделе власти. Иначе, постоји нека врста традиције да шеф државе оштро напада професоре социологије политике на београдском Филозофском факултету. Тако је лично Тито после студентских демонстрација 1968 напао Љубу Тадића. Социолози политике су једнако мета режима и у социјализму и у капитализму. Али Бакићева позиција је још компликованија јер њега, због доказане полтичке и интелектуалне принципијелности, нападају и власт и опозиција.

Тријумфализам са којим је евролиберална опозиција дочекала америчко увођење санкција Александру Вулину је још један показатељ колико је та политичка групација несамостална. Тај део опозиције и не очекује да га на власт доведу домаћи бирачи, већ да задобије поверење у Вашингтону, где се заиста пресудно одлучује ко ће владати Србијом. Да ли ће директор БИА бити Вулин или неки други Вучићев климоглавац за грађане Србије је сасвим свеједно. Вучић је небројено пута показао политичку превртљвост и сваког дана се одриче и самог себе. Њега ништа не кошта да отпусти Вулина, ако буде морао. Можда ће рећи да је он у ствари радио не за Путина, него за Пригожина и да је уплетен у покушај недавне побуне Вагнера, а да је цео тај подухват финансиран приходима из Јовањице. Тако би били задовољни и Бајден и Путин и српска проевропска опозиција. Тако обично изгледају Вучићеви политички маневри.

Више је него упадљиво да се на протестима није говорило о приватизацији преосталих јавних предузећа, посебно ЕПС-а. Посрнулом европском капитализму неопходни су ресурси периферних земаља које желе неограничено да пљачкају. Енергетски потенцијали Србије нису мали, а због санкција уведених Русији наредних година у Европи ће бити велика потражња за енергијом. Осим тога, европска Комисија признаје да је Европа „у великој мери зависна” од увоза сировина, што доводи до „рањивости” њених економија. У зависности од материјала, производни погони у Европи задовољавају највише 7 одсто европске потражње.

Проевропска опозција не улаже напоре да се очува енергетски и сваки други суверенитет наше државе. Да ствар буде још гора, проевропљани напор да се сачува јавно власништво над ресурсима проглашвају за ксенофобију. Будући да ЕУ губи утицај у Африци ресурсни потенцијали, какви - такви, у балканским државама које нису чланице ЕУ добијају на значају

Проевропска опозција не улаже напоре да се очува енергетски и сваки други суверенитет наше државе. Да ствар буде још гора, проевропљани напор да се сачува јавно власништво над ресурсима проглашвају за ксенофобију. Будући да ЕУ губи утицај у Африци ресурсни потенцијали, какви - такви, у балканским државама које нису чланице ЕУ добијају на значају.

Обични људи, који чине “дубоки народ”, не виде интерес да напусте Вучића. Опозција им једноставно ништа и не нуди. Због тога и није дошло до промене односа моћи у Србији протеклих месеци. Организатори протеста препуситили су Вучићу социјалне теме и омогућили му да уобичајним начинима манипулације у великој мери сачува своју изборну базу. Уосталом, демонстрације су биле најмасовније у моментима када је режим непотребно чинио велике грешке.

Десна опозција је такође неутицајна, ни она не отвара перспективу друштвне промене која би омогућила поправљање положаја “дубоког народа”. Добар део декларативних српских националиста концентрисан је искључиво на идентитетска питања и не доводи у питање Вучићеву владавину и његову националну политику.

Ипак, кључни проблем десно-националне опозиције је што је она изгубила међународни ослонац. Због украјинског рата Русија дефинтивно више није у могућности да пројектује своју моћ на Балкану. У Русији је коначно решено “вечито питање” - коме она припада, Истоку или Западу. Евроазијска оријентација је данас приоритет руске спољне политике. Путину би највише одговарало да се отвори нова балканска криза, попут оне из деведестих. Подстицањем нереда дубоко у позадини противника Москва би добила на времену у ситуацији када и на самом Западу опада ратни ентузијазам. Парадоксално је што на изазивању новог хаоса на Балакну више раде ЕУ и САД него Русија. Реинтеграција БиХ и ликвидација аутономије Републике Српске је крајње непромишљна политичка стратегија. Нико више није урадио у корист руских интересеа на Балкану од високог представника Кристијана Шмита.

Главна Вучићева предност у односу на опозицију је што на Западу и даље верују да је он једини јаки политички играч на кога могу да се ослоне у реализацији својих политичких циљева. Вучић контролише косовске Србе и спречава их да изазову кризу. Што је још важније, само Вучић може да обуздава Додика. Недавни спот који је објавио амерички амбасадор Хил убедљиво потврђује да САД и даље рачунају на Вучића. У поменутом споту о неопходности прозападне оријетације Србије говори Жељко Митровић, власник телевизије „Пинк“ чије затварање траже учесници протеста.

Недавни спот који је објавио амерички амбасадор Хил убедљиво потврђује да САД и даље рачунају на Вучића. У поменутом споту о неопходности прозападне оријетације Србије говори Жељко Митровић, власник телевизије „Пинк“ чије затварање траже учесници протеста.

Напред речено нужно не значи да ове јесени протести неће ојачати. Вучић је сам себи највећи противник. Необуздана жеља за тоталном влашћу угрожава и њега самог. Ауторитарни владар мора стално да демонстрира и потврђује своју тоталну власт. Лојалност становништва одржава агресивном пропагандом која креира алтернативну стварност. Али, поготово у малој и сиромашној земљи, јаз између лажне и праве слике о приликама у држави у једном трентуку постаје сувише велики. Економиста Јозеф Шумпетер говорио је да се не може вечито лагати, али може довољно дуго да би се нанела непоправљива штета. Пред крај Другог светског рата један од најуспешнијих и најмалигнијих мајстора пропаганде Гебелс и сам је постао предмет спрдње. Немачком је тада кружио виц о томе како су се две вашке тркале са краја на крај Гебелсвоих уста. Победила је она која је ишла око главе – то је краћи пут.

Апарат јавне власти у Србији уништен је партијском управом и због тога је режим неспособан да реагује на екстерне шокове, попут елементарних непогода или попут масакара који су се догодили почетком маја. Унутрашње слабости режима могу испровоцирати омасовљавање протеста.

Друштвене и политичке промене у Србији могуће су само уколико дође до масовне мобилизације народа. Снажан народно-социјални покрет као кључну програмску идеју треба да има остваривање социјалних, политичких и људских права „дубоког народа“. То значи спречавање даље распродаје националног богатства, обнову државе на принципима демократије, децентрализације и мултикултурализма како би Србија постала егалитарније и праведније друштво које је еколошки одговорно.

Аутор је политиколог из Зрењанина

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер