"Svi ste dobrovoljci" ili šta je to principijelno loše sa novim Zakonom o transplantaciji organa?

Postoje dve vrste etičkih argumenata protiv prakse da se građani po automatizmu smatraju donatorima organa. Prva grupa spada u konsekvencijalističke argumente, druga spada u kulturološko-religijski domen, i ima deontološku prirodu.

Druga grupa argumenata nije razumljiva svakome, jer smo mi postali izrazito materijalističko društvo, ali ako tražimo "prinicipijelne razloge" protiv, tu ćemo ih naći. Prvo i osnovno, svaka osoba ima neotuđivo pravo da bude sahranjena u skladu sa svojim običajima. Ovo je toliko fundamentalna stvar, da je o njoj pisao čak i Herodot. Pretpostaviti da neka osoba nema ništa protiv da se njeno telo oskrnavi pre ukopa je prilično krupna pretpostavka, koja je kulturološki neosetljiva, i čak diskriminatorna. To je, otprilike, kao kad bi država zakonom uredila da se po automatizmu sva deca sunete, a ko ima nešto protiv, neka se javi.

Mi se sa odvratnošću odnosimo prema ubistvima ljudi na Kosmetu kojima su otimani organi, i te zločine smatramo za strašnije i odvratnije od prostih ubistava, kao što nam je reciklaža ubijenih Jevreja u logorima smrti moralno odvratnija od običnog streljanja. (Postoji sličan argument protiv abortusa - ako abortus nije ubistvo, zašto ubistvo trudnice tretiramo kao teži zločin od običnog ubistva žene.)

Najzad, kanibalizam u našoj kulturi predstavlja tabu, ali niko ne razmišlja zašto. A on je tabu upravo iz dva razloga - jer smatramo da je reciklaža organa mrtve osobe nešto moralno ružno (zamislimo osobu u blokiranom Lenjingradu koja jede ljudsko meso da preživi - po čemu se ona razlikuje od osobe kojoj mora da se transplantira jetra da bi preživela?), i jer smatramo da je skrnavljenje mrtvog tela pre sahrane nešto moralno ružno.

Ovaj drugi argument ne mora nužno biti religijski, on može biti i filozofski, tj. možemo reći da je izrazito nemoralno tretirati ljudska bića kao "resurs". Ova dehumanizacija se u ekonomiji čini na svakom koraku - kroz radno vreme, penzioni uzrast, "optimizaciju radnog zakonodavstva", a sad i kroz legalizovanu kanibalizaciju mrtvih. Setimo se druge formulacije Kantovog Kategoričkog imperativa: "postupaj tako da ljudskost u drugoj osobi ne bude nikada samo sredstvo, već i cilj". Ovo je školski primer te situacije. Ako "pretpostavljamo" da su svi donatori, mi ljude tretiramo samo kao resurs, kao sredstvo da dođemo do preko potrebnih organa. Ako svako ima prilike da se prijavi kao donator, onda je ta osoba slobodna da iskaže svoju ljudskost, i dokaže svoju moralnost tom odlukom. Na taj način je tretiramo kao moralnog subjekta, a ne kao objekt državnog zakonodavstva.

Mi smo kao društvo postali bešćutno pragmatični i otuđeni od svojih običaja, i mnogim ljudima ovi argumenti ne znače ništa, i to je u redu. Ti ljudi su imali priliku da zaveštaju svoje organe, bilo medicinskom fakultetu, bilo za transplantaciju. Ali mi sada zakonom vršimo jednu vrstu kulturološkog pritiska na sve ljude kojima to nije u redu da na to ipak pristanu. Da, moguće je da ima ljudi koji nemaju ništa protiv da im se iskoriste organi u slučaju smrti, ali su lenji da idu da se prijave. Ali njih sigurno nema ništa manje nego ljudi koji su protiv, ali su lenji da se prijave. A na njih treba dodati ljude koje će biti sramota da idu da se prijave da su protiv, jer će tako da se deklarišu kao "sebičnjaci i primitivci".

To je isto kao sa onim čuvenim glasanjima na partijskim sastancima "ima li neko protiv", pa se sve odluke donesu uz 100% podrške. Odluka o sudbini tela čoveka posle smrti mora biti isključivo njegova, a ako je on nije jasno izrazio - njegove porodice. Mešanje države u to na bilo kom nivou je nedopustivo i nemoralno. A vrlo moguće - i potencijalno opasno.

Videti još:

Skupština Srbije: Sa dva glasa protiv, usvojen Zakon o presađivanju organa, koji predviđa da su svi građani potencijalni donori organa