Коментар дана | |||
Три српска медијска фрагмента |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 11. фебруар 2013. | |
Три четвртине страница хронике у свим штампаним гласилима, дан после, биле су посвећене томе ко је и зашто дошао да се Господо уредници, мене не занима домаћица мајка, утамниченог, до јуче „преуспешног бизнисмена“ из села Бошњани код Крушевца, али ме и те како занима ко је и са каквим изразима саучешћа дошао да се поклони сенима најзаслужнијег међу нама за постизање историјски значајног споразума о бесцаринској трговини између СР Југославије и Русије. И ништа друго да није урадио овај родољуб, а постигао је много, срамота је што никога из београдске врхушке није било да га испрати на вечни починак, па макар је реч и о брату Слободана Милошевића у којег се и данас из те исте клике заклињу многи. Очигледно нужни час патриотизма, морала и чега год по ко зна који пут дужни су били да нам одрже руски генерали који су над хумком Милошевића прочитали телеграм саучешћа министра одбране једне од најмоћнијих армија света.
Али, није ми намера да у небеса уздижем професора Илића већ да укажем на његову функцију председника Скупштине, па ма из које партије да сада долази и ко је његов шеф. Човек је легитимно учествовао на изборима, одборници га изгласали за свог председника и у чему је онда проблем протокола да му се у сали обезбеди столица која доликује високом градском функционеру, од кога је једино градоначелник виђенија особа. Зар је баш све морало да зависи од „златокосе хостесе“ која је на вратима позоришта те ноћи цепала улазнице. Ако није знала она, морао се наћи неко старији да исправи грешку и неправду и место гробара нишке индустрије уступи градитељу. |