субота, 16. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Устав не треба мењати без преке потребе
Коментар дана

Устав не треба мењати без преке потребе

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Орловић   
четвртак, 07. октобар 2021.

Скупштински уставни одбор утврдио је, 21. септембра, нацрт акта о промени Устава који се састоји од 29 амандмана. Сви се тичу правосуђа или су у вези са њим. Следећи корак требало би да буде скупштинска расправа о предложеним амандманима, потом гласање посланика и на крају изјашњавање грађана на референдуму. Све ово морало би да се доврши пре ванредних избора, за пролеће обећаних. Ако се пак уставотворни поступак не оконча, мораће се „Јово, наново“.

Предложени амандмани су канда плод „великог компромиса“ који је направила радна група а потврдио уставни одбор. У том договору предлагач (Влада) је успео да дође до текста који ће, највероватније, „потврдити“ „Венецијанска комисија“ (као да је она уставни фактор) и тако направити корак ка освајању поглавља у „ЕУ интеграцијама“. Другој страни у компромису, представницима репрезентативних удружења судија и тужилаца, услишено је готово све што су тражили – сталност функције (без трогодишњег „пробног рада“), судијска и тужилачка већина у телима која бирају и разрешавају судије и тужиоце (сада ВСС и ДВТ), појачане статусне гаранције, останак правосудне академије изван Устава, чак и жалба Уставном суду због премештања (једно организационо-техничко питање), а осмишљен је ипрактично независан, суду раван, положај тужилаштва (тренутно ужива„самосталност“).

Сигурно да је овај текст неупоредиво бољи од оног скројеног од непознатог аутора 2018. године, како (номо)технички тако и по питању независности правосуђа. Али, ако бисмо поштено мерили предложено са постојећим уставним нормама, нисам сигуран да бисмо дошли до истог закључка. Виде се помаци унапред, али и уназад.

Прва примедба можда изгледа формална, али није лишена суштине – неки амандмани су преопширни и нипошто нису за устав, већ за закон или подзаконски пропис (опширне норме о непреместивости судија или отужилачким обавезним упутствима). Још на факултету учимо да не смесваколико право бити садржина устава (materia const.), већ само оно најважније за једно политичко друштво – у супротном, устави би били многотомни и сасвим нечитљиви. Такође, амандмани су и стилско-језички далеко од савршеног, а Устав би морао бар тежити да буде језикословно беспрекоран текст (да „обавља“ а не да „врши“, „независан и самосталан“ а не обратно, „изнето“ а не „дато“ мишљење и др).

Навешћу и неколике критике конкретних одредби: органи који бирају и разрешавају судије и тужиоце (савети) одлучују тешко достижном већином са осам од 11 гласова, што може довести до честе блокаде одлучивања (то је већ бивало и са блажом већином). Није јасно ни како ће новопредложено међусобно „проверавање“ уместо „контроле“ (sic!) трију власти  - извршне, законодавне и судске по чл. 4 Устава - бити спровођено јер Скупштина више не бира судије, тужиоце, председнике судова и будуће главне тужиоце (само јој остаје избор Врховног тужиоца али на предлог будућег Високог савета тужилаца). Ако већ „проверавања“ не може бити, не треба га ни у Устав уписивати. 

Суверена држава устав мења ретко и то увек због ње саме и грађана јој, а не ради испуњавања туђих формалних услова (на пример, из пакета „евроатланских интеграција“)

С друге стране, потпуна одвојеност правосуђа од на изборима биране власти, може довести до конзервативизма и отуђености („судијска котерија“) функционера који „мач Правдин у рукама држе“. Као примедба стоји и резервни начин избора чланова судског и тужилачког савета од стране петочланог „накалемљеног“ тела, ако их Скупштина не изабере двотрећинском већином (anti dead-lock механизам који чине председници Скупштине, Уставног и Врховног суда, Врховни тужилац и Заштитник грађана). Овај механизам треба да доприноси окончању избора у парламенту, а не да подстиче алтернативни пут избора који је једноставнији и посредно под контролом парламентарне већине.

Зазор изазива и реално допуњавање уставног начела поделе власти тако да и тужилаштво буде једна грана власти, крштена „јединственом (?) и самосталном“. Можда је у реду то што су „заменици тужиоца“ постали „тужиоци“ (вечито „заменик“ може звучати инфериорно), али нису ли радна група и Одбор стварним оснивањем „четврте гране власти“ изашли изван Владиног предлога о промени Устава. Тужилаштво, као јединствен орган, више није орган који спроводи политички план борбе против (организованог) криминала, већ ваљда неки свој тужилачки план. И коме ће за то бити одговорно ако не само себи. 

Све је изгледније да је мотив измена онај други – Устав ћемо мењати зато што је то „у тренду“ (и Албанија је, и Црна Гора, и С. Македонија) на путу у срећну европску (ЕУ) будућност. Али ако је та будућност неизгледна, како то већина нас види, у Устав не треба дирати, тек тако мењања ради.

Суверена држава устав мења ретко и то увек због ње саме и грађана јој, а не ради испуњавања туђих формалних услова (на пример, из пакета „евроатланских интеграција“). Ако је овде мотив ово прво, предложени амандмани имају јасну нит – осигурање независности правосуђа. Таквим углавном изгледају предложене измене о органима који бирају судије и тужиоце, о појачаној уставносудској заштити статуса, о сталности мандата или о разрешењу. Али за независност није довољна уставна норма, питање је сложеније и првенствено се тиче достојанства, поштења, објективности, правичности и знања самог судије и тужиоца. Потребно је да прођу генерације таквих праведних и стручних правника како би се ови циљеви не само досегли него и на вечно утврдили (ако то није утопија). И сад правосуђе има јасне уставне гаранције независности, али ће мало ко рећи да су судије стварно независне и имуне од моћи политике и новца и, што је много горе, да су правичне. 

Све је изгледније да је мотив измена онај други – Устав ћемо мењати зато што је то „у тренду“ (и Албанија је, и Црна Гора, и С. Македонија) на путу у срећну европску (ЕУ) будућност. Али ако је та будућност неизгледна, како то већина нас види, у Устав не треба дирати, тек тако мењања ради.

           

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер