Више од небриге – треба ли странци да нам бирају владу и пишу устав

Три скорашње изјаве владајућих о избору председника Владе, о уставу и култури, речито сликају стварност и привид уставности у Србији.

Многи су, ваљда, веровали да се наша Влада бира онако како је Уставом уређено. Да председник Републике, по завршеним изборима за народне посланике и консултацијама, предлаже Народној скупштини мандатара - будућег председника Владе. Скупштина гласа о кандидату за премијера, о министрима и програму (експозеу) будуће владе па већином гласова (најмање 126) бира Владу. Ако гласова нема довољно. цео поступак се понавља. Нема норме да у избору председника и министара Владе учествује неко други из Србије или изван.

Ипак, сазнасмо пре неки дан да нам председника Владе могу „наћи“ и званичници ЕУ. Сам председник Владе је рекао да европски званичници „морају да нађу новог премијера“ ако хоће да узму Газиводе. Изјава, иако дата у контексту преговора и уцена око тог језера, казује још много чега.

По ком домаћем правном акту, међународном уговору или директиви званичници ЕУ имају право да нам „нађу“ (ваљда изаберу) председника Владе? Ни по ком, такав писани акт не постоји. Ако је, онда, у питању неписано правило, интересантно би било сазнати на који начин и по којим критеријумима се то премијер „налази“. Такво сазнање би бар олакшало кампању будућим претедентима на премијерско место. Да даља разрада ових питања не дозове којекакве „теорије завере“, овај пут се ипак приклањам ономе што о избору Владе пише у Уставу. А премијерова изјава нека иде на цех контексту и афекту.    

Држава која је у двовековној уставноправној историји имала чак 22 устава (српска и југословенска) представља се немоћном и неуком да сама напише део или цео устав. Како објасни званичник власти, да би се нашла најбоља уставна решења упућујемо „позив свима, па и међународној заједници, пре свега телима ЕУ, да нам помогну (...)“. Искрена помоћ је увек добродошла, али доношење устава није филантропски рад, већ правни и политички. Предлагачи промене Устава нису европска „тела“ већ само председник Републике, Влада, најмање 150.000 грађана и бар једна трећина народних посланика. 

Коначно, да ли је могуће да исти народ у средњем веку ствара Законоправило, јеванђеља, Душанов законик, а да сада не може сам да усвоји закон о култури. Изгледа да је тако јер министар славодобитно објави да је „финални предлог“ тог закона „одобрен у Бриселу“. Ни гласа о норми Устава, о нашој законодавној власти. Када члан Владе, и то угледни уметник, тако потцењује законодавни поступак који је израз општенародне воље, шта да мисли обичан српски грађанин. А шта тек да странци мисле о нама?!

Ако само замислимо да нашег премијера ипак не бирамо ми, нити да устав и законе доносимо сами, намеће се питање - јесмо ли збуњени и још неприпремљени за овакву истину? Биће да јесмо, али сигурно има и других народа са истим осећајем, рећи ће помирљиви. И још, открива ли нам се овде да политички систем не ради на начин како једино мора – као што у Уставу пише? Изгледа да не ради, али постоје и друге државе са таквим манама, казаће снисходљиви.

То што и други имају сличне („неоколонијалне“) проблеме не умањује нити сузбија наше назадовање. Видевши од других савремених владара, и у нас власт тежи да снагом диригованих медија гради политичко и духовно слепило и послушност. Томе се стреми сумњичењем онога што нас је као народ одржавало: постојања урођеног и стицаног нагона за одбраном правде, поноса, традиције и цивилизацијских вредности.

Упорне негације наших победа (над фашизмом и ранијих), наших атака на тиранине (Милошевог, Гавриловог), права на сопствени устав (са Косовом и Метохијом), воде нас међу „рајетиску класу“. Да будемо раја покорна која трепти не би ли је у друштво примила европска господа. Иста она која се још пре два века романтичарски заносила српском борбом за слободу.

Нема нам друге него да Србија у негдашњим славним и мудрим поступцима нађе снаге и умности за ово, насупрот медијској глагољивости, уистину немушто доба.

(Аутор је члан Српског правничког клуба)