Замислимо обрнути случај

Оно што се никако не толерише и много ригорозније кажњава по правилима ФИФА и УЕФА јесте било какве мешање политике у спорт, поготово на спортским манифестацијама. Казне у тим случајвеима могу бити и искључивање клуба из међународних такмичења, односно, уколико се ради о репрезентацији, из квалификација за светско/европско првенство. 

Међутим, никоме у „Хрватском ногометном савезу“ (ХНС) не само да не пада на памет да на било који начин казне Задар због овог геста, већ, шта више, комесар за за такмичење ХНС Јосип Брезни (који би требало да покрене истрагу поводом догађаја) поносно најављује да ће у следећем колу сви „ногометни“ клубови прве лиге учинити исту ствар![4] Ипак, овај текст нисам почео да пишем да би се бавио питањем  где је граница хрватског шовинизма, нереалности и необјективности и да ли она уопште постоји, већ да uшта би се десило да су играчи неког српског клуба обукли мајице са ликом генерала Младића. Јер тај дијамeтрално супротан однос према нацији у Србији и Хрватској најбоље долази до изражаја управо у оваквим ситуацијама.

Забрана даљег такмичења за клуб би свакако била први и неминовни корак ФСС-а, док би главни део остао тужилаштву. Томо Зорић, Бруно Векарић и В Вукчевић хистеришу и праве русвај на готово свим телевизијама. Хомен најављује језиву реакцију државе, коју Дачић и демонстрира.експедитивним хапшењем једанесторице првотимаца.

Бранкица Станковић прави емисију „о политичкој позадини ношења мајица са ликом Ратка Младића“, а Б92 и Блиц наравно не испуштају из чељусти овако добру тему, као показатељ набујалог српског национализма. Наравно ни став јавности не би био далеко од овога, и коментари типа: „срамоте ме је што сам Србин“ прекривени гомилом „лајкова“ и „плусева“ харају интернет страницама.

Долазимо и до оног најважнијег. Јелко Кацин најављује да је ово дефинитвни крај свих „евроинтерација“ Србије и да би евентуално једниа сламка спаса била кад би се Србија моментално, поред Косова, одрекла и својих хегемонистичких претензија према Санџаку и Војводини. То је уједно и став Европског парламента, допуњен са „сочним“ амаднанима Урлике Луначек и самог Кацина.

И на крају, остале су још само пресуде починиоцима. Независно, некорумпирано и суверено судство, које уопште не подлеже медијским и политичким притисцима, одлучило је да ово дело ширења расне, верске и националне мржње и нетрпељивости казни укупном казном од 440 година (сваком по 40, јер су смртне казне, нажалост, укинуте). Док је Томо Зорић задовољан пресудом, извештач Б92 испред Палате Правде се ипак пита, да ли су ове казне довољне да спреу љагу и поврате угледн посрнулој држави Србији огрезлој у национализму и шовинизму.

Дакле, то је Србија данас.